-Драгош Калајић: Срби, остајте мушки! –
-Болест педерастија-
У ресторану Културног клуба пољске заједнице, након свечане вечере коју је Британско-српска асоцијација приредила у част „једног погледа на свет” са страница „Јутарњих новина”, одржао сам кратко предавање о томе ко су Срби, настојећи да оно буде примерено прилици, дакле неформално и по могућству духовито а ипак верно истини. Питања која су уследила из редова званица одавала су пак велику и истрајну забринутост.
Како објашњаваш чињеницу да је велики део интелигенције издао српски народ и сврстао се на страну непријатеља? Како објашњаваш чињеницу да су неки толико ниско пали да су за награду с потернице отели Слободана Милошевића и предали га америчком трибуналу у Xагу? Како објашњавам чињеницу да чак значајни делови српског народа поричу своје српско порекло те се изјашњавају као само „грађани”, „аутономаши”, односно једино „Војвођани” или припадници „црногорске нације”?
Све су то претешка питања за моју скромну памет, поготову у временском теснацу. Да све то објасне потребни су трудови чета научника из низа дисциплина, од антропологије и карактерологије до историје и социологије. Зато се одлучујем да одговорим применом светла једне генијалне интуиције Курција Малапартеа, италијанског писца руског порекла, по оцу, принцу Павелу Трубецкоју. У постхумно објављеном, недовршеном и непреведеном роману „Трула мајка” (где реч „мајка” ваља читати као метафору Европе), Малапарте опажа како из рушевина Европе, након Другог светског рата, тријумфално израњају масе педера… Запрепашћен, Малапарте се пита шта је узроковало тако масовну конверзију мушког рода у извештачену, лажну женственост. Долази до закључка да главни узроци те појаве почивају у тоталитарним системима и рату.
Тоталитарни системи и ратови циљају својим насиљима и изазовима управо мушкост, етику мушких дужности и одговорности. Слабији, поводљивији људски материјал мушког рода не одолева тим претњама и изазовима већ се кукавички пресвлачи у женске одеће те камеолонски преузима псеудоженску природу. Појава отпада међу Србима може се објаснити истом, Малапартеовом теоријом. Срби су већ вековима на најстраснијем и најопаснијем месту Евроазије, изложени ударцима доиста „сила немерљивих”. Само јуначки одговор на агресију у Првом светском рату коштао је српски народ више од половине мушког рода. Гинули су, углавном, они најбољи, најмлађи, остајући без порода. Остајали су да се размножавају углавном они лошији. Сада беремо плодове те наопаке селекције.
Кад су Срби постали предмет демонизације, санкција и коначно агресије најјачих сила Запада – многи од њих су пожурили да се преодену у друге „грађанске”, „аутономашке” или „војвођанске” те „црногорско-сепаратистичке” одеће, молећи поштеду од непријатеља па и награде за такве издаје. Све је то људски разумљиво и опростиво: не може свако да буде Србин. Након предавања, прилазим ми једна лепа, заносно плавоока енглеска леди и моли ме да испоручим поздраве те подршке оним српским младићим који нису допустили да се у Београда одржи „геј парада“. Одговарам, дипломатски, како Срби никоме не прече да буде оно што хоће али им смета свако јавно наметања избора, примерице хомосексуалног једнако као и хетеросексуалног. Да су ови последњи приредили параду одговарајућег „поноса” – такође би били исмејани. Не верује ми. Она верује да су Срби осујетили педерску манифестацију јер су здрави, толико здрави да се код њих такав порок никада неће примити. Сећа ме недавне опаске Рајка Петров Нога: „Знаш, моји Xерцеговци користе реч „педеру!” али не верују да то постоји.”
Не знам шта да одговорим том комплименту али дама то ни не очекује већ ми пружа своју визиткарту те додаје да је активиста хуманитарне организације чије име звучи, отприлике, као: „Спас деце”. Поверава ми да је ужаснута све распрострањенијом појавом усвајања малолетне сирочади из источноевропских земаља – најчешће из Словеније, Xрватске, Пољске и Мађарске, чији су закони најтолерантнији – од стране хомосексуалних, квазибрачних парова са Запада. На тој деци се хомосексуалци потом свакојако па и садистички иживљавају и она су осуђена да остану трајни психички инвалиди: „Молим Вас, не дајте вашу, српску децу тим чудовиштима! Ми смо овде немоћни против њих.”
Дан касније, у центру Лондона by night, на отвореној тераси турског ресторана „Софра”, под грејалицама, периферним видом уочавам неку необичну појаву статистичког просека. Сусредивши пажњу опажам да су хомосексуални парови најчешће бледолики а хетеросексуални или само црни, или „мултикултурни”: лепи црнци држе за руку или око паса лепе црнкиње а ружни бледолике. Ирски пријатељ ми објашњава оно што видим, уз смех у коме вероватно звуче тонови неке пристрасности: „Црнкиње су боље женске од Енглескиња… а Енглезе углавном занимају само мушки.” Ипак, Малапартеова теорија није примењива на енглески случај јер је Енглеска била и остала, бар за Енглезе, отаџбина либерализма. Енглески случај изискује далекосежније спознајне оптике од оних које је користио Малапарте.
Једно је извесно, с масовном распрострањеношћу хомосексуализма – тешко ће Горди Албион и Ујка Сам добити рат против мужевног ислама. Једну потврду добијам у метроу, где је због потреба ратне моблизације освануо плакат којим се позивају добровољци у Краљевску британску легију. Текст позива више ми личи на хомосексуални љубавни оглас: „Највећа љубав човека није ишта друго до ово: подвргнути његов живот његовом пријатељу.” Текст је исписан испред неког увеличаног цвета, налики булки, бледо ружичасте боје.
Драгош КАЛАЈИЋ
29.10.2001.
Извор: „Академска Србија“
Да су деца највећи страдалници у сваком рату одавно је позната чињеница. Нажалост, велики број их изгуби тек започети живот, многа од њих остану са трајним психофизичким оштећењима и траумама, а највећи број их изгуби једног или оба родитеља, многа остану и трајна сирочад. На сву срећу, током Првог светског рата, о бројној србској сирочади ипак је имао ко да брине. Једна од личности чији је допринос у спашавању, збрињавању и школовању хиљада српске ратне сирочади био немерљив, јесте Даринка Грујић Радовић, храбра, пожртвована и омиљена Србкиња из САД, коју су спашена србска деца толико заволела да су јој се обраћала са јединственим именом- Мама Грујић. Даринка је рођена 1878. године и била је међу најактивнијим женама у србским удружењима САД која су формирана ради окупљања Срба и неговања србске традиције, а и пружања помоћи својим сународницима у отаџбини. Пред Први светски рат, славни наш научник у САД, Михаило Пупин био је главни иницијатор и организатор да се Србији сакупи што већа помоћ, како у борцима–добровољцима, болничком кадру, опреми и лековима, тако и у пропагандном и финансијском погледу. На његову иницијативу формирано је у Њујорку и удружење „Србска жена у Америци“ чији је председник од првог дана била Даринка Грујић Радовић. Ово Удружење, за врло кратко време је постало перјаница организованих активности Србкиња у САД за сакупљање новца, хране, лекова и одеће која ће се слати Србима на фронту. Даринка је са сарадницима организовала бројне добротворне манифестације широм САД, и на једној од њих, крајем октобра 1914. године, појавио се и познати амерички индустријалац Џон Фротинген. Изјавио је да је преко чешких пријатеља дознао о херојству и правдољубивости Срба, о њиховој кључној улози у стварању словенског Пијемонта и, одушевљен Даринкиним наступом, позвао је Даринку у свој кабинет где је изразио жељу да се укључи у давање помоћи за Србе и Србију. Даринка му је предложила и сусрет са Михаилом Пупином, човеком који најбоље зна шта је приоритет за помоћ Србији. После тог тројног сусрета, већ почетком новембра месеца 1914. године, за Солун ће кренути прва лађа са комплетном болницом, лековима, санитетским материјалом, одећом и обућом. Даринка је наставила са даљим акцијама али је била убрзо забринута што је из Солуна стигла само једна разгледница са штурим обавештењем да је лађа стигла. Одлучила се да лично оде у Солун и није се преварила. Бројне бирократске препреке држале су болницу и товар све време на царини. Од комплетирања болнице и транспорта за Србију није било ништа. Обучена у америчку униформу и са србском шајкачом на глави одмах је оштро реаговала код председника Србског Црвеног крста, и кренула лично да савладава бирократске баријере. Није се устручавала да се извиче на шалтерске службенике, неке чак и да подмити, али је успела експресно да из царине извуче болницу, да је састави у два дела и да их транспортује на два најкритичнија места, у Ђевђелију и у Скопље. Чим је то завршила кренула је у своју Србију. У Београду се одмах састала са шефом америчке мисије др Рајаном, којем је предложила да заједно крену у обилазак територије Србије кроз коју су прошли аустроугарски злочинци и извршили масовна убиства над Србима. Обилазећи Подриње и Шумадију били су шокирани призорима на које су наилазили. Стање је било управо онако како је о томе писао славни Швајцарац Арчибалд Рајс, спаљена читава села, искасапљени људи, уништени путеви и инфраструктура, хиљаде рањеника и незбринуте дечје сирочади. Такву трагедију тешко је било и замислити а посебно су били свесни чињенице да о толиком броју србске сирочади није имао ко да брине а рат се тек разбуктавао. Вратила се у САД пуна страшних утисака из Србије али и са још снажнијом вољом да помоћ мора бити још већа и разноврснија jeр дечја пострадања стално су јој била пред очима и у мислима. Одмах је поднела извештај и предлоге Пупину и Фротингену. Прво што је предложила било је оснивање домова за ратну сирочад. Фротинген је био одушевљен идејом и од тада ће и он све своје слободно време посветити реализацији Даринкине идеје. Велики број његових пријатеља, индустријалаца укључиће се у акцију тако да ће нове лађе одеће, обуће, хране, и опреме кренути за Солун. Половином 1915 године они ће организовати велики јавни скуп у Њујорку и формирати Дом ратне сирочади Џона Фронтингена за чију ће управницу бити постављена Даринка. На том скупу Фронтингену је уручено лично одликовање краља Србије Петра I Карађорђевића, који је био детаљно упознат шта је све учинио и шта чини за Србију овај часни доброчинитељ из САД. 26.08.1915. године Даринка, сада као управница Дома, креће по други пут за Солун и Србију. У Ђевђелији је формирала сабирни центар Дома Џона Фротингена, оставила своје сараднице да га опслужују и одмах кренула за Младеновац, јер је тамо била најтежа ситуација. Када је стигла, у Младеновцу је био прави метеж, хиљаде рањеника, војника, избеглица и толико деце да се није знало где да се обезбеди смештај за толико људи и деце, а непријатељ се спремао за нову офанзиву ка југу. И тада ће њена сјајна предузимљивост и енергија доћи до пуно изражаја. Док су други били у паници, она је импоновала у организационом смислу, дивили су се сви и чудили Американки са шајкачом на глави која одлично говори србски језик као да је рођена у Шумадији. Нису ни стигли да је упитају ко је и одакле је а она је успела да испразни вагон са којим је допремила храну и одећу из Ђевђелије, да обезбеди још један вагон и да у оба вагона смести максималан број најугроженијих сирочића. Та два вагона биће прикачена за композицију са рањеницима која ће као последњи воз успети да се извуче из нападнуте територије. И сам пут ка Ђевђелији биће препун неизвесности јер је више пута воз био нападан од стране помахниталих Бугара. Са своје две сараднице Даринка ће успети да у вагонима сачува сву децу и да престрашене малишане доведе до Ђевђелије. Дом у том граду тада је био једина невојничка установа способна да пружа ту врсту помоћи за децу. Али већ после неколико недеља окрепљења за измучену и огладнелу децу, цео Дом ће бити принуђен да се релоцира у Грчку, јер су се Бугари и Аустроугари опасно приближавали Ђевђелији. Али овога пута Даринкина дечица су била обучена у чисте америчке извиђачке униформе, имала су србске шајкаче на главама а у руци су носили србске тробојке-симбол поробљене државе. Када су стигли у Солун чекале су их нове бирократске препреке у добијању локације за смештај Дома са децом јер је град био пренатрпан војницима, рањеницима, избеглицама. Даринка је била очајна али је одмах кренула у акцију. Отишла је право у Србски конзулат и у њему сместила део дечице а онда у руској болници пронашла слободан простор и у њега разапела америчке шаторе и сместила преосталу децу. А деца су јој стално пристизала из свих крајева Србије. Доводили су их србски војници и предававали их Даринки, за коју су знали шта чини и којој су се обраћали са речима:“Ти Даринка па Бог“ а дечица су одговарала:“То је наша Мама Даринка“. Чим је чуо за Даринкин долазак, јавио јој се наш посланик (амбасадор) у Атини, славни Јован Дучић. С обзиром на стање у Солуну предложио јој је да са децом и Домом пређе на југ Грчке. Договорили су се да нова локација буде Пиреј а Дучић је са Грцима организовао незаборавни дочек србске деце. У Пиреју ће деца бити смештена у најлепшим вилама, почеће и њихова дружења са домаћинима, разне забаве а почеће да ради и основна школа. Даринка је о свему слала детаљне извештаје Фротингену, а он је редовно слао помоћ и новац и упознавао кроз медије јавност Америке о свему у вези са србском децом. Када је у САД организован „Савезнички базар“, на коме су излагане рукотворине свих земања које ратују против Немачке, Фротинген је позвао Даринку да се нешто слично пошаље и у име Србије. Мама Грујић се тада досетила и уместо рукотворина кренула је за САД са седморо србске дечице из свог Дома а која су била обучена у србске ношње. Када су стигли на велику промоцију, иако ненајављени, изазвали су ерупцију одушевљења. Фротинген је био фасциниран, његовој срећи није било краја. Непосредно пред почетак пробоја Солунског фронта Даринки је препоручено да се Дом пребаци на безбедније место. У највећој тајности, како немачке подморнице не би дознале за пловидбу, сва деца ће кренути ка Тулону у Француској. И у овом граду приређен им је величанствен дочек. Дочекали су их са сузама у очима и бројни србски рањеници који су били у Тулону на опоравку. Плакали су јер су пред њима била деца њихових изгинулих сабораца. Французи су обезбедили за децу предиван смештај. Испразнили су у Ници најлуксузнији, велики хотел „Алхамбру“ и све трошкове боравка финансирали су својим средствима. У таквим условима Даринка је организовала веома садржајан сваки боравишни дан. Да деца не би заборавила ко су, шта су и одакле су, организовала је прославе Савиндана, Врбице, Ђурђевдана, у посете су им долазили србски инвалиди и рањеници, причали су деци о славној србској историји, почела је опет школска настава… Чим су САД ушле у Велики рат, априла 1917. године, Даринка је писала председнику САД Вудро Вилсону о активностима Дома. Узвратио јој је захвалношћу рекавши да је добро упознат са сјајним делима које чини, и информисао ју је да ће ускоро и лично Џон Фротинген кренути за Европу и да ће посетити Ницу. Кад је велики човек, Американац Фротинген, стигао у Ницу, србска деца су му приредила незапамћен дочек. Био је фасциниран, и као ретко кад бескрајно радостан. Одлучио је да не иде по Европи већ да што дуже буде са децом и да на лицу места учини и он нешто за њих. С тим у вези, председник Вилсон ће га јануара месеца 1918. године поставити за шефа мисије САД у Битољу. То ће бити нови импулс за додатну, и већу помоћ деци и Србији из САД. Сјајни Џон је у Битољу добио тумача и помагача, касније познатог новинара Обрада Симића који је од регента Александра Карађорђевића добио налог да таквог пријатеља Србије чува боље него себе самог. А Џон је све више волео Србе, рушио је беспотребне бирократске баријере, а Србска команда, војска и деца су га напросто обожавали. У формуларима које су му давали да попуни, на питање „Ко је“, знао је да упише: „Отац стотина србске деце“. Одлазио је у србске ровове, проводио ноћи са србским борцима док су падале бугарске гранате, ничега се није бојао. Са Србском војском је кренуо и у пробој Солунског фронта. Због испољене храбрости лично га је одликовао Карађорђевом звездом начелник Генералштаба, славни војвода Живојин Мишић. Како је који град ослобађала Србска војска, Џон је слао депеше у САД да се пошаље оно што је најхитније за тај град. Тако је нпр. за Ниш допремио неопходне машине за шивење за занатску школу пошто су старе машине Бугари однели. Кад је пробијен Солунски фронт Мама Грујић је приредила велику свечаност. Опроштај од Француза био је веома дирљив. Претходно је поручила велики број шатора са којима ће у Београдском Кошутњаку поставити прави дечји град. Дечјој радости није било краја кад су стигла у Београд. Убрзо је почела и демобилизација па ће одређени број родитеља доћи да потражи своју децу у дом у Кошутњаку. Ко је имао срећу да пронађе своје дете морао је пар дана провести са дететом у Кошутњаку ради привикавања. Наиме, деца су се плашила непознатог, јер се многа од њих нису сећала родитеља, па се нису желела одвојити од Маме Грујић. Било је много суза на растанцима од жене која им је чинила све и коју су обожавали. А право славље настало је у Кошутњаку кад је стигао Фротинген. Овај велики човек, који је толико волео србску децу, и који је толико добра за њих учинио, остао је са њима данима, играо се са њима, шетао и причао, облачио их а по потреби и прао њихове пелене. Пошто је у Дом стизало свакодневно деце из више праваца, Влада Србије је донела одлуку да се Дом пресели на сталну локацију и у одличне смештајне услове. Почетком 1919. године за ту сврху адаптиран је дворац Марцибањи-Карачоњи у Сремској Каменици, који ће носити назив Дом ратне сирочади, финансираће га и даље Џон Фронтинген а управница ће бити и даље Мама Грујић. У њега је смештено преостале 185 деце из Кошутњака а у међувремену је стигло и доста старије деце која су се школовала у Француској и која нису имала баш никог од родбине.Када је Фронтинген завршио своју мисију, пред повратак у САД приређен му је величанствен испраћај. Деца су га испратила са сузама у очима а испраћају су присуствовале и многе угледне србске личности као и престолонаследник Александар Карађорђевић. Том приликом престолонаследник Александар је одликовао овог незаборавног србског пријатеља и добротвора Орденом белог орла са мачевима. И по повратку у САД Џон је и даље био у контакту са Даринком и Домом. И даље је наставио са финансирањем и Дома и појединачно питомаца. Дом је постојао све до 1933. године када је завршено школовање последње групе сирочади. Непосредно пре тога он се претворио у Домаћинску школу коју ће такође финансирати Џон Фронтинген. Тај велики Американац умро је 1935. године у Бијарицу у Француској, где је и сахрањен. Његов гроб редовно су посећивале делегације бивших питомаца, доживотно захвалне за све што је он са Мамом Грујић учинио за њих. По завршетку рада Дома Мама Грујић, велика србска хероина из САД, није се више враћала у САД. Прешла је да живи у Београд. Зна се да је умрла 1958. године, и ништа више од тога. Још један типичан пример нашег заборава, нашег највећег националног греха.