КОМУНИСТИ – СПРЕМНИ НА СВАКАКВА ЗЛА
пише: Миша Матић
Средином октобра 1944., на крушевачкој Багдали створена је масовна гробница, коју је напунило око 4000 тела, 1200 оних који су дан пре тога ослободили Крушевац од немчког окупатора, као и 2800 оних који су на било који начин подржавали Југословенску војску у отаџбини у расинском крају.[1] Јединице Друге пролетерске бригаде преузеле су град Крушевац и околину од Црвене армије, којој је пуковник Кесеровић предао ослобођени град. Први посао на који су прионили комунисти и њихови борбени пролетери био је обрачун са идеолошким непријатељем, који заправо прераста у масовни злочин према становништву. После масовног страдања од Немаца, током четири ратне године, Српски народ у Србији масовно страда и од комуниста у послератним временима. Масовне гробнице у Србији стварали су Немци и комунисти. Нацисти и интернационалисти чинили су геноцид над националистима. Како каже Антоније Ђурић у својој књизи „Устани Србине и усправи се“: Ни места ни варошице бeз масовне гробнице“. Тако је било на територији тзв. уже Србије.
Масовне гробнице искључиво су прављене за Србе, а Срби не направише ни једну: ни кад су се ослобађали од Турака, ни кад су исељавали Турке, ни кад су после пробоја Солунског фронта у фантастичном јуришу ослободили прорбљену отаџбину, ни кад су са Равне горе под командом генерала Михаиловића, први у Европи пружили озбиљан отпор окупатору. Управо је војска генерала Михаиловића неопојана нашла своју кончину у тајним гробницама, које још увек стоје скривене и ни једна комунистичка власт од 1944. у континуитету, не жели да обеладни места на коме почивају војници првог герилца Европе и остали идеолошки противници, који су без суда и кривице уморени од стране коју је организовао највећи српски крвник Јосип Броз.
На територији некадашње Краљевине Југославије, који је српска војска ослободила 1918. огроман је број српских жртава које су завршиле у масовним гробницама. Неимари тих гробница биле су Усташе. Војска Независне државе Хрватске, која је самопроглашена 10. априла 1941. свој први масовни злочин учини 19 дана по том самопроглашењу, 29. априла 1941. у селу Гудовцу код Бјеловара, где је убијено 184. Срба.[2] То је био први масовни злочин над Србима од стране Усташа. Појединачни су почели даном самопрокламовања ове такозване државе Хрвата. Тачан број масовних гробница и жртава није утврђен ни после више од 70 година од времена кад су злочини почињени. Потврду тезе о скривању геноцида и броја жртава најбоље даје Симон Визентал у следећој изјави: „Југославија је скривала злочине усташа, и зато ја никад нећу доћи у Југославију, ви Срби сте исувише наивни и никад се нећете дозвати памети.“[3] Један од модела скривања злочина је примењен од 1956. до 1962., тако што је по налогу и договору Броза са Кардељом, Гошњаком, Бакарићем и Крајачићем забетонирано 350 јама од 1.227 до тада регистрованих и обележених стратишта. Трошак овог монструозног подухвата сносила је ЈНА, док су за тај посао ангажовани углавном Срби, које је ЈНА позивала на војне вежбе, да под фирмом комунистичких војних обвезника до краја униште последњи траг постојања својих сународника. Прва од тих јама је одбетонирана 1990. Ова пута трошкове је сносила родбина убијених пола века пре. То је јама Тучић, из које је тада извађено 1150 жртава и два псећа костура. Све је пренето на Институт за судску медицину у Београду. [4] Да Хрвати нису пунили масовне гробнице само на територији авнојевске Хрватске говори и биографија пуковника Марка Месића, команданта 369. Усташке легионарске пуковније која се борила под Стаљинградом, када је одликован Војничким орденом железног тролиста и немачким Железним крстом првог реда. Можда ће даља Месићева каријера некоме бити невероватна, али овај усташки официр је од јуна 1944. на челу Прве југословенске бригаде у СССР-у, која је са јединицама Црвене армије, октобра 1944, дошла у Југослвију и ушла у састав 23. српске дивизије 14. корпуса НОВЈ! Једна од скривених гробница коју је створио југословенски и усташки официр Месић налази се на месту где данас чачански ФК Борац игра своје фудбалске утакмице. Та гробница, такође још није откопана, а жртве су још увек непописане и неопојане.
Речником хашког трибунала, у ових неколико примера, потврђен је такозвани „модел понашања“ злочинаца. Јасно је да Срба нема међу организованим масовним злочинцима, већ само међу масовним жртвама. Поред Турака и Немаца, злочине над српским народом чинили су усташе и комунисти, на свим територијама на којима су живели Срби. Током последњих ратова крајем 20. века и након њиховог завршетка Српски народ је оптуживан за чињење масовних злочина. Фабриковањем лажног броја жртава које су за собом оставили војници из Србије почели су комунисти још на крају Другог светског рата, па овај след не представља ништа ново у антисрпкој делатности комуниста и осталих интернационалиста који су се бавили питањем контролисања Срба, српске државе и слободе. Један од највећих фалсифаката из тог доба је Извештај мајора Павла Ђуришића од фебруара 1943.[5] Комунистичка мантра била је и „злочин у Вранићу“ где се број жртава, по „историчарима НОР-а“ креће од 68 до преко 120. Аутор дела које говори о овом догађају с краја 1943. наводи на почетку свог издања „Ноћ каме“ да је „партизанско село Вранић“ настало још у „бронзано доба“. Исти аутор у својој биографији на крају истог дела каже: „За правилан однос према људима, за доследност и принцијепијелност у раду…добио је и одређена друштвена признања: Орден рада са сребрним венцем…“[6] Штета што није имао правилан однос према праисторији и бронзаном добу. Догађај у Вранићу је био чин одмазде који је због убиства 12 својих рањеника учинила једна мања јединица Авалсог корпуса ЈВуО, којом је командовао поручник Спасоје Дрењанин Зека. Према извештајима Авалског корпуса стрељано је 38 мушких војноспособних глава из кућа у којима су поклани рањени четници, ноћ раније. За то дело командант Авалског корпуса, мајор Светислав Трифковић, ставио је под преки војни суд поручника Дрењанина. Одлучено је да се због стања на терену поступак настави по свршетку рата или ако то прилике раније дозволе, а Дрењанину је одузет чин и остала официрска обележја, па је након тога имао статус обичног војника.[7]
Овај пример фалсификовања историје недвосмислено подсећа на пример фалсификовања догађаја у Вуковару и Сребреници током 90-их година ХХ века: Вишеструко увећавање броја жртава, уз забрану изношења контрааргумената и пресуђивање Српском народу без суда, одлике су овог „модела понашања“. За разлику од Вранића где је број жртава од једва двоцифреног натегнут на троцифрен, овог пута број је увећаван вишеструко до 8.000 жртава, како би се српски злочини бар на тај начин приближилои усташким злочинима, док су српске жртве и даље остале у сећању и помињању породица. Оне нису премет интересовања ни домаћих ни међународних институција.
Једини нови моменат који доносе ратови из 90-их су оптужени за злочине. Ко се појављује као потенцијални виновник ових злочина? Комунистички официри, овога пута као да су преживели катарзу, па од комуниста постају највећи Срби. Нешто попут човека чија улога у стварању масовне гробнице на Багдали није до краја разрешена, а који сам за себе каже да није прочитао ништа, да би постао најтиражнији писац, отац нације, а као преумљени комуниста, себе назива православним атеистом… Један од тих оптужених, за идоле држи Саву Ковачевића, чувеног комунистичког команданта и Николетину Бурсаћа, личност из шаљивих приповедака Бранка Ћопића. Тај исти официр је по сопственом признању бранио свог мртвог команданта Броза од свог потоњег шевенингенског сапатника, када је овај покушао д извриши егзорцистички обред пробадања брозног тела глоговим коцем.[8] Други оптужени за масовни злочин и геноцид је приликом командовања Книнским корпусом 1991. приметио групу војника који су поскидали комунистичку петокраку и на капе ставили четничку кокарду. Из џепа је извадио усташку ознаку „У“ и руковођен старим кому нистичким триком за изједначавање усташа и четника, поручио тим војницима: „Ово сам поскидао са мртвих усташа, а кога видим да носи кокарду, проћи ће као те усташе.“[9]
Почетком 21. века, Срби се сусрећу са новим оптужбама: Да су на сопственој територији стварали масовне гробнице народа који не живе на територији Србије!? Те оптужбе стижу са свих страна. Од невладиног и владиног сектора, парламентарних и непарламентарних странака, политичара из региона и ван региона, све до последња два председника Србије: Бориса Тадића и Томислава Николића. Први је тражио жртве албанске националности, док је други кренуо у потрагу за масовно убијеним Хрватима у Србији. За сада није ништа пронађено, али је као вођа злочина означен комунистичи вођа Слободан Милошевић.
[1] Миша Матић: „Страдање Веселинкино“, Видовдан 9.12.2012.
[2] Јеромонах Атанасије Јефтић „Од Косова до Јадовна“, Глас цркве, Београд 1983.
[3] Милорад Бајић: „Давид у јамама голијата“ Српско наслеђе бр. 13, Београд, јануар 1999.
[4] Исто
[5] Милослав Самарџић: Фалсификати комунистичке историје, Погледи, Крагујевац, 2010.
[6] Драгољуб Драга Пантић: „Ноћ каме“, Субнор, Београд, 1995.
[7] Милисав Марковић: „Са Дражом у победу или смрт – Путевима Авалског корпуса“Београд – Торонто, 2006.
[8] Миломир Марић, емисија „Голи живот“ Телевизија Хепи, емитовано 21. јул 2012.
[9] Дејан Анастасијевић: „Како се Младић одао геноциду“ Време, бр. 1065, Београд 2011.