-Ђенерал Драгољуб Михаиловић Чича Дража је један од највећих личности србског национализма-
Борбу против окупатора у Југославији повео је покрет пуковника Драгољуба Драже Михаиловића. Четнички покрет Пуковника Драгољуба Драже Михаиловића, који ће убрзо постати легална југословенска војска призната од краља Петра II Карађорђевића и југословенске избегличке Владе у Лондону, те ће јој бити додељено име Југословенска војска у отаџбини, а пуковнику Михаиловићу чин ђенерала и место министра војног.
Четнички покрет, изразито монархистички и националистички опредељен, је повео прве борбе против немачког окупатора у читавој окупираној Европи. Тако је Михаиловићев сарадник потпуковник Веселин Мисита повео ослобађање Лознице, крајем августа 1941. године, која је постала први ослобођени град у окупираној Европи, у коме се први пут предао немачки гарнизон, од почетка Другог светског рата. Након Другог светског рата, на власт у Југославији је дошла комунистичка партија Југославије, која је почела са политичким прогонима неистомишљеника и противника комунизма. Тако је суђено ђенералу Драгољубу Дражи Михаиловићу, који је осуђен на смрт „због сарадње са окупатором“ и убијен на непознатој локацији. Михаиловић је тако постао један од највећих личности србског национализма, као херој Балканских и Првог светског рата, и носилац србског одрена Ордена белог орла, британског Војног крста, француског Ратног крста и америчке Легије за заслуге (коју му је постхумно доделио Хари Труман, председник САД).
–
Ово су градови које су ослободили четници, а не партизани!-
Србија и србски ђаци су после Другог светског рата из историје учили да су градове и места попут Лознице, Горњег Милановца, Чачка, Лазаревца, Крушевца и многих других од Немаца ослободили партизани, међутим, Телеграф заједно с Милославом Самарџићем открива праву истину и документује је фотографијама, а она гласи да су сва та места од фашиста ослободили четници Драгољуба Драже Михаиловића!
Милослав Самарџић, аутор многобројних књига о четничком покрету и Дражи Михаиловићу, и Телеграф након конкурса да се јаве они који поседују слику јосипа броза тита са народом у периоду до 1944. године, на који се нико није јавио јер такве слике нема, отварају нови конкурс: “Навести макар једно градско насеље које су партизани ослободили од Немаца пре него што је Стаљинова војска прешла Дунав, 4/5. септембра 1944. године“. О ослобођењима после овог датума нема сврхе говорити када је реч о партизанима.
Наиме, према аутентичним сликама из Другог светског рата, које је у својим књигама објавио Милослав Самарџић, види се како припадници четничког покрета улазе у ослобођена места од Немаца, широм Србије.
Овој је списак градских насеља која су четници ослободили од Немаца:
1. Лозница (31. август 1941)
2. Богатић (1. септембар 1941)
3. Крупањ (4. септембар 1941)
>>>4. Бања Ковиљача (6. септембар 1941)<<<
5. Горњи Милановац (29. септембар 1941)
6. Чачак (1. октобар 1941)
7. Страгари (4.октобар 1941)
8. Љубовија (октобар 1941)
9. Пријепоље (12. септембар 1943)
10. Прибој (12. септембар 1943)
11. Зворник (17. септембар 1943)
>>>12. Бања Ковиљача (17. септембар 1943)<<<
13. Бијело Поље (септембар 1943)
14. Рудо (18. септембар 1943)
15. Брза Паланка (18. септембар 1943)
16. Љубовија (30. септембар 1943)
17. Бајина Башта (30. септембар 1943)
18. Нова Варош (октобар 1943)
19. Вишеград (5. октобар 1943)
20. Чајетина (10.октобар 1943)
21. Рогатица (14. октобар 1943)
22. Мајданпек (26. август 1944)
23. Кучево (28. август 1944)
24. Лесковац (31. август 1944)
25. Власотинце (31. август 1944)
26. Сврљиг (2. септембар 1944)
27. Кадина Лука (2. септембар 1944)
28. Лазаревац (3. септембар 1944)
29. Подлугови (10. септембар 1944)
30. Бреза (11. септембар 1944)
31. Пљевља (септембар 1944)
32. Ражањ (октобар 1944)
33. Варварин (октобар 1944)
34. Крушевац (14.октобар 1944)
Биографија Драгољуба-Драже Михаиловића
Биографија генерала Драже Михаиловића
Кретање чланака
Андреј Рајевски: Дража Михаиловић – човек на коме ће се темељити будућа Србија
Дража Михаиловић (Фото: Александар Симић)
Свака будућа Србија вредна да се зове Србијом може бити утемељена на сећању на Дражу Михаиловића и на вековима поштоване српске јунаке чији је подвиг отелотворен у њему
Ово је за мене веома посебан текст, зато што су теме које ћу обрадити драге мом срцу и целој мојој породици. Након бољшевичке Револуције, моја породица и још 1,5 милиона Руса напустили су своју вољену отаџбину на свршетку грађанског рата. Сви наши такозвани европски “савезници” одмах су нас издали (има ли ту чега новог?). Организовали су интервенцију и истовремено подржали русофобични бољшевички режим (да, помажући обема странама, као што Империја то чини и данас у, рецимо, курдским областима Ирака и Сирије). Сви савезници су Русе издали осим једног. То су били Срби, који су у то време били на свом врхунцу (Први светски рат), али су такође морали и да обнове своју ратом опустошену земљу, при чему је већина инфраструктуре била уништена, док је скоро 30% целог становништва страдало у рату.
Дочекали су нас раширених руку и великога срца, признали су све бивше руске званичнике и официре у својству које су имали пре 1917. године и дали су уточиште епископима, свештеницима и верницима Руске православне цркве у изгнанству, чије је ново седиште постало град Сремски Карловци, у Србији.
Моја породица је живела у Београду, а моја мајка је рођена у београдском насељу Топчидерско брдо. Целог свог живота говорила је савршеним српским језиком, као родним; што се тиче моје куме, била је чиста Српкиња (и такође је савршено говорила руски). Желим да то напоменем како бих објаснио да су везе између моје породице и српског народа биле јаке и дубоке.
Дубоко верујем да сви Руси дугују велики дуг захвалности српском народу, чак и они који тога нису свесни (о томе више касније). И не само због тога како су прихватили наше избеглице, већ и због многих других примера руско-српског пријатељства у историји.
Контраст између Срба и наше такозване „православне“ или, још више, словенске браће не би могао бити већи. Чак имамо посебну реч за то: Србе које називамо „братьа“ (што значи „браћа“) док остале међу њима једноставно називамо „братушки“, што је тешко превести, али претпостављам да би значило нешто као „једносмерна браћа,“ или чак они који се само „претварају да су браћа“. Сви знамо колико су нас пута једносмерна браћа издала, чак и они који Русији дугују постојање својих земаља (лично имам предака који је умро ослобађајући Бугарску од османског јарма!). У ствари, они су и данас исти (не сваки појединац, наравно, али узето као нација, то је истина без икакве сумње – погледајте само како они допуштају да њихове националне територије користи НАТО да би претио Русији) . Следећи пут када буду имали проблема са комшијама, нека се обрате НАТО-у (и желим им пуно среће!) – јер сигурни смо да више неће имати шта да траже од нас Руса. Никад!
Али овог пута желим да се дотакнем једне веома посебне врсте Срба, много блаћених, оклеветаних и на други начин омражених српских четника Југословенске војске и њиховог вође, српског хероја Драже Михаиловића.
Имао сам ретку срећу да сам у животу срео неколико српских официра, од оних који су се борили против НАТО-а током агресије Англоциониста на Босну, Србију и њену косовску покрајину, па до старих четничких официра и војника који су створили најефикаснији и надалеко највећи покрет отпора Хитлеру, још пре инвазије на СССР. Такође сам упознао и доста руских царских официра од пре 1917. и њихове породице (углавном у Аргентини) и живо се сећам како су ти стари војници са срдачним дивљењем и захвалношћу говорили о самом Михаиловићу и његовим људима. Толико су блиски били Руси и Срби у егзилу да су се често венчавали (попут мог ујака и моје куме).
Моја сврха овде није да пишем Михаиловићеву биографију, или чак да га представљам читаоцима. У ту сврху постоји заиста изузетно добро направљен филм који је сада слободно доступан на Јутјуб-у (Колико дуго ће то трајати? Преузмите и правите копије, људи!) Ту се у великој мери објашњава све, у фасцинантним детаљима.
Не, оно што желим данас је много скромније. То је да поделим са вама разлоге за моје уверење да свака будућа Србија вредна да се зове Србијом једино може бити, и биће, утемељена на сећању на Дражу Михаиловића и на вековима поштоване српске јунаке чији подвиг је био отелотворен у њему.
Знам да имам пуно читалаца и пријатеља комуниста и молим их за стрпљење и разумевање. Тачно је да се они који се 2020. године називају комунистима веома разликују од оне врсте комуниста који су се раније могли наћи у Европи, 1900-1946. У извесном смислу, то је јако лоше, јер већина савремених такозваних „комуниста“ никада није читала Марка или Енгелса, нити се бавила Лењином или Хегелом. Али с друге стране то је врло добро, јер савремени комунисти патриотизам не сматрају „буржоаским,“ нити религију „опијумом народа“. Пријатељи, давно сам написао да се „Бели“ и „Црвени“ (користећи руске категорије, али које се, мислим, могу пренети и на српску стварност) никада неће слагати о Прошлости, чак и ако би се могли сложити око тога шта би требало да буде Будућност. Оно што следи односи се на прошлост, па једноставно сложимо се да се не слажемо и не дозволимо да нас та разлика у мишљењу дели.
Сличности између судбине руске нације и Срба су многобројне, као и разлике. Али има једна ствар која им је сигурно заједничка: комунисти, који су преузели власт над нама, учинили су све што су могли како би нам одузели историјско памћење. Још горе, клеветали су наше народе, наше традиције, културе и нашу веру из два основна разлога:
- Апсолутно су нас мрзели, и Русе и Србе
- Морали су да оправдају не само своје “реформе” (у ствари, присилни социјални инжењеринг), већ и терор који су спроводили.
По овом механизму, цар Никола II је постао слабић и имбецил, његова супруга љубавница Распутина и немачки агент, а дореволуционарна Русија “тамница народа” (узгред, предратна Југославија у комунистичкој пропаганди такође се називала “тамницом народа”, са Србима као тамничарима), руско православље је било представљано као “назадно“ и превише везано за „ритуале“, руски народ је наводно био „шовинистички,“ а руска владајућа класа (старо племство, петрињска аристокрација, трговци, индустријалци, свештенство, филозофи, интелигенција итд.) сви су постали “класни непријатељи” народа. 1922. бољшевици су чак успели да протерају водеће руске интелектуалце на злогласном “филозофском“ броду! Они који су остали помрли су у совјетском ГУЛАГ-у или су били стрељани. Штавише, улога САД-а, Немачке и Велике Британије у финансирању подривања царске Русије била је у потпуности замагљена.
У Србији се догодила врло слична ствар, али тек касније. Видећете у самом филму у којој мери је истинита прича о Дражи Михаиловићу и четницима унакажена и искривљена у (новом) званичном вјерују Англоционистичког царства.
Молим вас да погледате овај филм пре него што будете читали даље.
(Српска верзија:)
Лично ме је овај филм дубоко дирнуо, посебно стари четник приказан на крају. Имао сам срећу да упознам део света одакле овај стари четнички војник потиче.
Његове сузе су моје сузе.
***
Врховни суд Србије је 2015. званично рехабилитовао генерала Драгољуба „Дражу“ Михаиловића, поништавајући фарсично суђење које је комунистички режим организовао 1946. „Суд је утврдио да је спорна пресуда донета на нелегитимном суђењу из политичких и идеолошких разлога, и у складу са законом о рехабилитацији против те одлуке нема жалбе,“ гласило је судско решење.
Иако је ово био важан први корак у одбацивању комунистичког фалсификовања историје, власт и образовни систем Србије и даље воде стари комунисти и наследници ватиканско-бечке школе, који су вековима присвајали српска достигнућа и прекрајали неколико миленијума српске и словенске историје.
***
Личности попут цара Николе II или Драже Михаиловића сматрам изузетно важним, јер они су ти које ја називам “поларизаторима”. То су личности које су презрене и омражене, а истовремено и поштоване и вољене. Зашто је то важно? Јер ако одаберете праву „поларизаторску личност“, врло брзо ћете установити колико ваш саговорник зна и које су његове стварне вредности. Постоји још много таквих личности, почевши чак и са самим Христом, нашим Господом, (Дођох да бацим огањ на земљу; и како бих желио да се већ запалио! Али се мени ваља крстити крштењем, и како ми је тешко док се то не изврши! Мислите ли да сам дошао да мир дам на земљи? Не, кажем вам, него раздјељење. Јер од сада ће петоро у једној кући бити раздијељени: троје против двоје, и двоје против троје. Одијелиће се отац од сина и син од оца; мати од кћери и кћи од матере; биће свекрва против снахе своје и снаха против свекрве своје. Лука 12: 49-53). Наравно, не ради се о подели породица или изазивању свађа, већ о томе да свако покаже “своје право лице” и колико је свако спреман да жртвује за своје вредности. Узгред, како ја тај израз користим, „поларизујућа личност“ је вредносно неутрална одредница. Тако би Хитлер био веома добар пример зле поларизирајуће личности.
У ствари, цар Никола II и Дража Михаиловић имају много тога заједничког, али желим да напоменем две ствари: обојица су одбили да напусте свој народ, иако је то значило сигурну смрт, а њихова су се убице толико бојали њиховог моралног (не политичког, а још мање војничког) ауторитета да их нису само масакрирали (у случају цара Николе са читавом породицом, укључујући децу) већ су сакрили и место где су њихова тела била уништена и бачена. Лично, чак видим и одређени степен личне сличности између ова два човека, посебно у њиховим очима: обојица су испуњени посебном тужном љубазношћу, својеврсним Христовим кротким самоодрицањем. Обоје су били савршено свесни да их неће само убити, већ и облатити, и да ће их многе неупућене будуће генерације презирати. Могу се само надати да су знали да ће историјска истина једног дана ипак превладати!
Зашто је то толико важно? Зато што не можете обновити цивилизацију на нејасним и млаким узорима који су неспособни да икога надахну. Чак бих устврдио да било шта, да би било смислено, треба бити засновано на чврстој духовној и идеолошкој основи (ствари се не раде само зато да бисте их учинили, наши најважнији подухвати су често само средства за постизање неког вишег циља). Ово је, узгред, велика тренутна слабост Англоционистичке империје: она изазива много подсмеха и мржње, али је престала да икога надахњује још пре неколико деценија – то је сигуран знак више њеног пропадања.
Наравно, свестан сам да има много Руса који немају високо мишљење о цару Николи II или га још увек презиру због тога што га доживљавају као површног, слабог и глупог морона совјетске пропагандне машинерије (и либерално-демократске масонске пропагандне машине пре тога!) Такође нема сумње да има Срба који не воле или презиру Дражу услед Титове пропаганде. У већини случајева по среди је једноставно незнање. Једном када слобода истраживања прошлости заиста буде обновљена (као што је то случај у Русији данас), догодиће се оно што је неизбежно: они који су били сирочад сопствене историје и културе, постепено ће их поново открити и тада ће бити извршена радикална идеолошка ревизија (ко би могао да предвиди током 1980-их или чак 1990-их да би руски министар одбране прешао у православље и јавно се прекрстио пре одржавања војне параде или да би руски контингент у Хмеимиму, у Сирији, имао не једну, већ две цркве изграђене на тој бази?).
Замислите Русију и Србију као „петријеве посуде“ у којима су бактерије историјског памћења тек почеле да расту и, уместо да посматрате тренутни број „бактерија са обновљеним историјским памћењем“, погледајте природу тих бактерија и супу богату хранљивим састојцима у којој се налазе.
Наше земље су петријеве посуде. Ми смо бактерије. Пријатно!
Живо се сећам како је Англоционистичка пропагандна машина клеветала српски народ уопште, а посебно четнике, за масовна убиства која су се вршила у склопу наводног „етничког чишћења“ и „геноцида“ (Срби, Хрвати и Босанци-Муслимани су исте етничке припадности; разликују се само по својој религијској припадности; „Бошњак“ је израз који је популаризовао амерички Стејт Департман). Многи аутори су ову лаж већ одавно оповргли, истина је већ разоткривена, али баш као што је то случај са, на пример, резолуцијом поводом инцидента у Тонкинском заливу (изговор за напад на С. Вијетнам), атентатом на Кенедија, Операцијом Гладио или 11. септембром, истина је на дохвату руке, али њих за то уопште није брига.
Истина је да се западна цивилизација срозала до стања које би се могло најпре описати као „укидање појма истине“. Једноставнији начин како би се то могло рећи је да већини људи (нажалост, већини људи и даље се испира мозак) чињенице просто нису битне. Већина су углавном „идеолошки конформисти“, док преостале једноставно није брига све док се тренутне стопе потрошње одржавају или, што је још боље, повећавају. Све друго је за њих у основи небитно.
Унутар Југославије, сличан процес „индуковане амнезије“ и „историјског репрограмирања“ одвијао се током година Титове владавине, па и после тога. Чак и савремени српски политичари, од којих су многи корумпирани и зависе од „грантова“ САД-а или ЕУ, и даље попут папагаја понављају титоистичку пропаганду. Али у дубинама самосвести српског народа сећање на Дражу је једнако живо као што је сећање на цара Николу II живо у сећању многих руских људи. Ово историјско памћење није дефинитивно враћено нашим народима, али већ је доста тог сећања које тренутно извире из дубина свести да се наши „либерали“ и „демократе“ озбиљно забрину и да би се западни медији апсолутно изнервирали.
Као што је речено, не верујем ни за секунду да ће Русија или Србија икада постати монархије (упркос томе што сам и ја монархиста). Заправо се надам да се то никада неће догодити, јер ако би се догодило, то ће бити псеудо-монархија којом управља неки парламент на челу са бескорисним паразитом а ла краљица Елизабета II, под потпуном контролом масонских ложа.
Права православна монархија може постојати само у заиста православној земљи и са заиста слободном православном црквом, а не у земљи у којој је велика већина православних хришћана православна само формално, у „културолошком“ смислу, и који православље доживљавају као националну, а не духовну појаву. У ствари, верујем да смо већ у „последњим временима“ у којима ће се Христова Црква смањити на „мало стадо“ које се спомиње у Јеванђељима и Апокалипси. Ово су времена у којима православна монархија не може постојати, пошто је το κατεχον („онај који обуздава“) „склоњен са пута“ (2 Тес 2: 6-7). Никола II је био овај „катехон,“ док сада “тајна безакоња” већ функционише (постоји и познато пророчанство о Москви као Трећем Риму, статус који је тај град изгубио 1917. године, а које се завршава речима “и четвртог неће бити”).
Али, под претпоставком да сви не изгинемо у нуклеарном рату изазваном љубазношћу Неоконзервативаца (политичке секте која управља Америком), ни будућа Русија нити Србија не могу се утемељавати на вредностима, политикама и понашању личности попут Лењина или Тита (ако не из другог разлога, онда зато што њихове земље – СССР и Југославија – више не постоје, а осим тога, Лењин је мрзео Русију колико је и Тито мрзео Србију).
Пре неколико година написао сам текст под називом „Косово ће бити ослобођено“ у коме сам предложио следећи мисаони експеримент:
Замислите на неколико минута да се Империја из неког разлога срушила. Нема више НАТО-а и вероватно више нема ни ЕУ. Или је можда остало само мало НАТО-а и само мало ЕУ, упркос свему. Али што је још важније, нема кампа Бондстил. Шта мислите да би се тада догодило?
Дао сам свој одговор на ово питање, шта би се по мени догодило у спољашњем смислу, а то је да би се српски народ неизбежно поново ујединио и да би ослободио Косово. Данас покушавам да замислим шта би се требало догодити у Србији пре ослобађања Косова.
Унутра, conditio sine qua non за поновни препород Србије је обнова историјске истине, а то пре свега значи признање истине о кукавичком покољу преко 1.500.000 Срба од стране Хрвата, босанских Муслимана, Албанаца, Бугара и Мађара (да, ово је био прави геноцид и у пуној мери; изворни папистичко-хрватски план био је преверити 1/3 Срба, протерати још једну трећину и убити преосталу трећину). Неформална, али не мање отровна комбинација “правих” нацистичких колаборациониста (Хрвата и босанских Муслимана), геноцидне политике папства у такозваној “Независној Држави Хрватској”, акција комунистичких партизана, типична политичка “велика игра” и издаја Британаца (који су Србе користили као топовско месо против елитних СС дивизија), активна подршка Совјетског Савеза и потпуна равнодушност САД-а и нација западне Европе, употпуњује ту слику.
Док се један геноцид из Другог светског рата експлоатише и пропагира, геноцид српског народа је подмукло скривен. Њихови џелати су све до данас остали миљеници Империје, која их је помагала у непрекидним покушајима да избришу успомену на своје жртве. Др. Гидеон Грајф, најистакнутији стручњак Израела за Аушвиц, чија је недавно објављена књига „Јасеновац, Аушвиц Балкана“, детаљно говори о убиствима више од 800.000 Срба у логору смрти Јасеновац. Према др. Грајфу, у Јасеновцу, једном од многих ватиканских логора смрти у нацистичкој марионетској држави Хрватској, постојало је „57 различитих начина убијања жртава“. „Сигуран сам да их није било толико у Аушвицу. То је светски рекорд. У историји човечанства није постојало нешто такво, “ рекао је др. Грајф, додавши да не треба сумњати у број (укупних) жртава и подсећајући да је истрага заједничке хрватско-српске комисије показала да је тај број могао бити и до 1.4 милиона (сви цитати су из телевизијског интервјуа са др Грајфом на Српској телевизији). Коначно, да бисте сазнали истинске страхоте са којима се српски народ суочио у овом монструозном папистичком покушају геноцида над њим, погледајте ову веб страницу: reformation.org
Ту ћете наћи све детаље о ономе што је аутор назвао „најстрашнији верски масакр 20. века“.
Што се тиче књиге др Грајфа “Јасеновац, Аушвиц Балкана” доступна је на Амазону, али по веома високој цени.
Обнављање истине мораће неизбежно да обухвати и убиства која су починили Титови комунисти, од којих је страдало на десетине хиљада српских интелектуалаца, православних свештеника, четника и њихових породица, по завршетку Другог светског рата.
Надаље, све земље, јавни субјекти и личности који су стајали иза тих злочина мораће бити кажњени. Не да им се суди пред некаквим новим Нирнбершким трибуналом (што и не би било лоша идеја, само да буде спроведено на прави начин, мада, у случају Русије и Србије, већина злочинаца су ионако већ дуго мртви), већ да им се суди пред „судом историје,“ где ће адвокати одбране и тужиоци бити историчари, док ће порота бити наш народ (Бог је, очигледно, једини коначни судија).
Једноставно речено, овде користим метафору Александра Солженицина. Однос руске цивилизације према бољшевичкој држави, и однос српске цивилизације према титоистичкој држави је исти онај који постоји између здравог тела и злоћудног тумора: да, они дефинитивно деле много заједничког ДНК (Русија, на пример, одувек је била колективистичко и „социјално“ друштво), али међу њима такође постоји и довољно разлике да би потоњег учини смртном претњом првом. Даље, баш као и са злоћудним тумором, изузетно је тешко искоренити у потпуности само тумор, без да се захват дотакне и здравог ткива. Солженицин је додао да ће према његовом мишљењу руском народу требати око два века да се потпуно излечи од последица бољшевизма.
Дакле, овде није реч о томе што су радили комунисти и како су разарали нашу прошлост, само посматрано из другог угла. Било је сјајних јунака и врло добрих људи који су живели у нашој комунистичкој прошлости, и велики подухвати су остварени на бројним пољима током овог периода. Реч је о обнављању историјске истине, што би сваки поштен човек требало да подржи, па чак и учествује у томе. У противном, наши ће људи изгледати као затвореници ослобођени из концентрационог логора, али који и даље носе затворску одећу коју су им дали (сада већ бивши) мучитељи.
Истина је да је Русија од 2000. године успела да оствари заиста чудесан препород, посебно у светлу правог рата (чак и ако је тај рат тренутно око 80% информативне, 15% економске и само 5% кинетичке природе) који Англоционисти воде против ње. Србија је у много лошијој ситуацији, на неки начин готово подједнако лошој као она у којој је Русија била деведесетих. Али уверен сам да ће се „српски Путин“ појавити, очигледно из „ниоткуда“, и да ће се српски народ окупити око њега, онако као што су се Руси окупили око Путина.
Коначно, када дође време да се српски народ дигне и ослободи, сигуран сам да ће недавни примери Руса који су се борили за Србију у Босни и Срба који се боре за Русију на Донбасу надахнути не само добровољце, већ и свакога ко тада буде седео у Кремљу.
Да илуструјем колико је истина искривљена, у погледу Срба чију су часност и храброст током историје документовали и савезници и непријатељи, топло вам препоручујем да прочитате последњу проповед пастора Фридриха Грисендорфа, објављену у једном листу у Еверсбургу, Немачка, “Последња проповед немачког свештеника”.
Сада вам предлажем да погледате два видеа која се спомињу у главном филму.
Прво, интервју војних ветерана из САД о њиховом искуству са четницима:
Затим, холивудски филм који је снимљен о Дражи и његовом покрету:
Закључно, желим се обратити свима онима који имају различит поглед на Дражу, Србе или било шта друго. Оно што сам овде представио је моје лично, апсолутно искрено становиште. Али, наравно, можда грешим (као што се често дешава!).
Ја не само да немам проблема са критикама заснованим на чињеницама и логичким аргументима, већ напротив искрено позивам да ми буду упућене! Међутим, морам да вас упозорим да ће било какви покушаји понављања стандардних флоскула испуњених мржњом према Дражи, Србима или било чему другом бити пресечени и послати тамо где им је место: у канту за смеће наших сервера и историје! Све смо то већ чули, јер то је наследство Англоционистичких медија, и није нам потребно да се то понавља овде.
The Saker/Степски соко
ДОДАТАК: Пошто се Дража, четници и Срби сада описују као чудовишта, одлучио сам да додам низ цитата који не само да показују да су их у прошлости сматрани херојима, већ и показује оно што су неке истакнуте личности имале да кажу о њима.
- Дали сте историји хероја каквог нема у нашем времену
„Двадесет година након смрти Драже Михаиловића непомрачена је његова слава као бранитеља слободе против фашистичког, а такође и против комунистичког терора. Није имао тренутка слабости, нити горчине. Не знам ни за један забележени случај да је замерио онима који су га издали.
Пре двадесет година, знала сам да је невин по свим оптужбама против њега и од тада сам видела много нових доказа његове невиности. Његово напуштање било је злочин, а као и сваки злочин, злочинцима то није донело стварну корист.
Волела сам ваш народ пре рата, волела сам га и поштовала га све више и више како су године пролазиле, и уверила сам се да херој кога сте дали историји нема премца у нашем времену. “
Дама Ребека Вест (Порука Србима, 8. јула 1966.)
- “Док седим пишући ове ретке у рану зору пред непомичним морем, Михаиловић стоји пред стрељачким стројем. Ја се не бавим тиме шта је први герилац Европе требало да уради или није урадио; оно што ме брине јесте то да нико не стаје у његову одбрану.”
Жорж Бернано, француски књижевник, 1946.
- “Британска штампа је објавила немачку награду понуђену за хватање Тита, али је само један лист споменуо (ситним словима) награду за хватање Михаиловића. И оптужбе за сарадњу с Немцима су се наставиле.”
Џорџ Орвел, британски књижевник, 1946.
- “Генерал Драгољуб Михаиловић се на изузетан начин истакао као врховни командант снага Војске Југославије, а касније и као ратни министар, организовањем и вођењем значајних снага отпора против непријатеља који је окупирао Југославију, од децембра 1941. до децембра 1944. године. Несаломљивим напорима његове војске, многи ваздухопловци Сједињених Држава спашени су и враћени на сигурно, на пријатељску територију. Генерал Михаиловић и његове снаге, иако су били ускраћени за довољне залихе и борећи се под крајње неповољним условима, опипљиво су допринели савезничкој ствари и одиграли су кључну улогу у постизању коначне савезничке победе.”
Хари С. Труман, председник САД, 29. марта 1948.
- “Коначна трагедија Драже Михаиловића не може избрисати сећање на његову јуначку и често усамљену борбу против двојних тиранија које су погодиле његов народ, нацизам и комунизам. Знао је да тоталитаризам, без обзира какав назив носио, значи смрт слободе. Тако је постао симбол отпора свима онима широм света који су водили херојску и усамљену борбу, сличну његовој, против тоталитаризма. Михаиловић је припадао Југославији; његов дух сада припада свима онима који су спремни да се боре за слободу.”
Роналд Реаган, председник САД, 8. септембра 1979.
- “Ни са чим упоредиво спасавање више од 500 америчких ваздухопловаца од заробљавања од стране непријатељских окупационих снага у Југославији током Другог светског рата, што су извршили генерал Драгољуб Михаиловић и његови четнички борци за слободу, за шта га је председник Хари С. Труман одликовао медаљом „ Легије заслуга,“ поред осталог симболизује дубоко лично уважавање и поштовање свих спашених америчких ваздухопловаца и њихових потомака, чија ће захвалност бити вечна.”
Саопштење Националног одбора америчких пилота које је спасио генерал Михаиловић, 1985.
- “Генерал Дража Михаиловић је био патриота, храбар војник и одважан савезник Сједињених Држава и свих народа који су кренули у рат почетком четрдесетих година да би уништиле тираније које су желеле да поробе наш свет. Стотине америчких пилота дугују своје животе генералу Михаиловићу и његовим снагама, и амерички народ никада неће заборавити тај дуг. Све док у било којој нацији постоје родољуби, име генерала Драже Михаиловића памтиће се и уважавати.”
Ричард Никсон, председник САД, 21. априла 1966.
- Зашто је Михаиловић битан
“Као Американац, постиђен погнем главу кад помислим на ужасно погрешну политику која је навела савезничке вође у Другом светском рату да напусте генерала Дражу Михаиловића и своју подршку преусмере комунистичким хордама маршала Јосипа Броза Тита. То што су урадили савезници било је невероватно скретање са пута часне политике и правде.
“Михаиловић је био први побуњеник у Европи. Управо је он подигао заставу отпора нацистичком окупатору – и својим деловањем надахнуо је формирање покрета отпора у свим потчињеним земљама.
“Одупирао се нацистима у време док су Совјетски Савез и комунисти још увек сарађивали са њима – а његов рани отпор, успоравањем нацистичког похода, вероватно је спречио пад Москве.
“Допринос Михаиловића савезничкој ствари јавно су признали генерал Ајзенхауер, генерал Де Гол, фелдмаршал Александар, адмирал Харвуд, Антони Идн, председник Труман и касније председник Ричард Никон. На пример, 16. августа 1942. године, три британска официра високог ранга, адмирал Харвуд, генерал Очинлек и ваздухопловни маршал Тедер, послали су Михаиловићу следећи заједнички телеграм: „Са дивљењем пратимо операције које ви водите, а које су од непроцењивог значаја за Савезничку ствар. “
“Данас ниједна обавештена особа не разматра озбиљно комунистичке оптужбе да је Михаиловић сарађивао са Немцима, нити уважава комунистичко монтирано суђење у Београду које је резултирао његовим погубљењем. Комунисти су разоткрили природу неправде коју су чинили када су још пре него је суђење почело најавили да ће Михаиловић бити погубљен након ‘поштеног’ суђења. То су јасно рекли када су одбили да дозволе предочавање доказа које су понудили амерички официри који су били у његовом штабу или амерички ваздухопловци које је спасио.
“Пуковник Роберт Х. МакДаувел, шеф последње америчке мисије код генерала Михаиловића, и можда најискуснији обавештајни официр који је служио на обе стране у Југославији током Другог светског рата, после рата је прегледао немачки обавештајни досије за Југославију. Не само да није нашао доказе да је Михаиловић сарађивао са нацистима, већ је нашао бројне изјаве којима је утврђено да се Хитлер бојао покрета Михаиловић далеко више него што се плашио Титовог покрета.
“Комунисти су се више плашили Михаиловића него икога другог. И зато су, када су га погубили, његово измрцварено тело у тајности покопали, тако да они који су га следили и поштовали не би могли ноћу да дођу да пусте сузу и положе цвеће на његов гроб и да изговоре неколико речи молитве у знак захвалности генералу Михаиловићу, за његово јунаштво и пожртвовност.
“Али упркос свим злостављањима и свим мерама опреза комуниста, истина о Михаиловићу – која је сада нарасла до размера легенде – и даље живи у српском народу. Доказ тога је изванредан чланак о Михаиловићу који је Михајло Михајлов написао за часопис “Њу лидер,” мало пре него што су га Титови судови почетком марта ове године осудили на седам година тешке робије.
“Мислим да би било прикладно да ми у слободном свету који смо свесни истине учинимо све што је у нашој моћи да исправимо искривљени историјски запис и да пред лицем историје оправдамо једну од најплеменитијих личности Другог светског рата.
“Поред тога што је био изузетан војник и сјајан народни вођа, Дража Михаиловић је био човек који се залагао за све оно у шта ми у Америци верујемо. Искрено је веровао у права која су уткана у нашу Декларацију о независности – у право на слободу мишљења и говора, и слободу свакога да следи сопственим верским, политичким, економским и друштвеним уверењима, без ограничења или принуде од стране државе.
“Конгрес Сједињених Држава требало би да се придружи петицији америчких ваздухопловаца да им се омогући да се у Вашингтону од јавних средстава подигне споменик који би у знак захвалности био посвећен генералу Дражи Михаиловићу, спасиоцу америчких ваздухопловаца.
“Поред тога, има још нешто што слободни свет дугује у знак сећања на генерала Дражу Михаиловића. Надам се да ће се тај дуг једног дана у потпуности отплатити ослобађањем његовог народа од комунистичке тираније.”
Сенатор Франк Ј. Лауше, демократа из Охаја, 27. марта 1975
- Амерички официр се сећа прославе Дана захвалности са генералом….
“Како смо се кретали Јадраном, мој ум се вратио на један догађај који ће за мене увек бити од великог значаја. Пре него што сам кренуо у своју турнеју по Србији, министар [генерал Михаиловић] је изразио жељу да учини нешто у част Америке рекавши: „Ми овде имамо Славу, дан нашег свеца заштитника. Шта је америчка слава?
“Размислио сам за тренутак и рекао сам му: „Имамо четири велика дана, Божић, Нову годину, Дан независности и Дан захвалности. Божић волимо јер је Христов дан. У Новој години уживамо јер у њу гледамо с надом, дочекујемо је понекад не превише мудро, па нас често после славља од пића боли глава. Дан независности био би диван да није туге због поднетих жртава која обузима Југ, због нашег Грађанског рата. Дан захвалности је наш дан, наша Слава, јер тога дана захваљујемо Богу за наше оце осниваче и за рађање наше земље у слободи. “
“Михаиловић је одговорио: „Добро, указаћемо почаст Америци, и навечер тог дана на сваком планинском врху Србије наши сељаци ће палити ватре.“
“На Дан захвалности, тројица Американаца, који су стајали у малом селу високо у српским планинама, видели су како настаје огромно ватрено „А“. Затим су се упаљене ватре једна за другом ређале, док се у даљини није зацртало једанаест планинских врхова.
“Тога се сећам. Величанствена почаст Америци коју јој је указао један заиста сјајан човек.”
Пуковник Алберт Б. Сајц, амерички официр за везу код генерала Михаиловића
- “Сједињене Државе морају инсистирати на поштеном и отвореном суђењу генералу Михаиловићу, хероју антикомуниситичких четника, који је сада у рукама комунистичког режима маршала Тита у Југославији, јер само тако наши будући савезници ће моћи да се ослоне на нашу дату реч, као нација.
“Нема ничега спорног у томе да се у априлу 1941. године, у време када је Совјетска Русија била савезник националсоцијалистичке Немачке, генерал Михаиловић дигао на оружје против немачких освајача своје земље.
“У то време је садашњи диктатор Југославије, маршал Јосип Броз, звани Тито, био емигрант, студирајући у Москви као верни присталица Треће интернационале – Коминтерне – која је склопила савез са Хитлеровом Немачком, у склопу програма агресије из узајамне користи. Две и по године, током најмрачнијих дана борбе против Немачке, Италије и Јапана, Михаиловић, бивши министар рата у Југославији, борио се на нашој страни.
“Није се постављало питање његове оданости или храбрости све док је постојала стварна неизвесност у исход рата. Тек након што се видело да је наша победа сигурна, други елементи у Југославији пришли су добро опремљеним и снабдевеним Титовим редовима, који су тада почели да од Сједињених Држава и Британије примају све што је било обећано – али никада није било испоручено – Михаиловићу.
“Захтев за подношење доказа у прилог Михаиловићу Тито је категорички одбио, а његове присташе у Кремљу сада отворено траже да се све Титове тврдње усвоје, без оспоравања.
“Са сваке тачке гледишта, са становишта америчког права, обичаја и расуђивања, начин како се ово суђење спроводи је беспримеран. То је у супротности с нашим основним појмовима о праведности, поштеном поступку и праву сваке оптужене особе да јој буде дозвољено да позове сведоке у своју одбрану.“
Клер Бут Лус, амерички драматург, новинарка, амбасадорка и прва жена изабрана у амерички Конгрес, 20. априла 1946.
- „Ниједан народ у Европи нема херојскији запис у овом рату од Срба. Међу њима ниједан херој није славнији од генерала Драже Михаиловића. „
Ватсон Кирконел, канадски песник и ректор универзитета
Са енглеског посрбио: Стефан Каргановић
Списак четника који су дошли на Равну Гору 11. маја 1941.
Списак четника који су дошли на Равну Гору 11. маја 1941.
ПРИРЕДИО: Александар ДИНЧИЋ
Према мојим петогодишњим истраживањима, ових 26 непредатих устаника су први крочили на тло Равне Горе 11.маја 1941.
Западна Србија, почетком маја 1941. Пуковник Дража Михаиловић стоји у средини. Са његове леве стране је мајор Миодраг Палошевић, стоји први с десна мајор Миодраг Станковић. Клечи први с лева наредник Благоје Ковач, други наредник Божа Перовић, трећи поручник Бора Илић, четврти потпоручник Владимир Ленац.
- Генералштабни пуковник Драгољуб-Дража Михаиловић из Ивањице;
– Стрељан од Озне 17. јула 1946. у Београду.
2. Коњички мајор Миодраг Палошевић из Београда;
– Погинуо у борби против КНОЈ-а на утоци Сутјеске 13.маја 1945.
3. Артиљеријски капетан II класе Миленко Рељић из Поцерине,
– Убијен од комунистичког Сврљишког одреда 17.јула 1942. у селу Космовац (срез Белопаланачки)
4.Жандармеријски капетан I класе Милојко Узелац из Зрмање;
-Умро за време истражног поступка у Сремској Митровици 1946. од цирозе јетре.
5. Артиљеријски поручник Илија Пажин из Невесиња,
– Страдао несрећним случајем 14. августа 1941. на Равној Гори.
6. Пешадијски поручник Бора Илић из Врања;
– Стрељан од комунистичке ОЗНЕ у Ваљеву октобра 1944.
7. Пешадијски резервни потпоручник Павле Мешковић из Охрида;
– Умро после рата у емиграцији (Аустралија).
8. Пешадијски потпоручник Крста Кљајић из Слуња у Славонији,
– Погинуо у заседи коју су му поставили љотићевци јула 1943. код села Горње Црнуће.
9. Пешадијски резервни потпоручник Владимир-Влада Ленац из Загреба;
– Умро после рата у САД-у.
10. Пешадијски наредник-водник Божидар-Божа Перовић из Славоније;
– Погинуо 1945. у Босни.
11. Пешадијски наредник Божидар-Божа Денцић из Олова код Вишеграда;
– Непозната судбина.
12. Инжењеријски наредник Божидар-Божа Величковић, непознато;
– непозната судбина.
13. Инжењеријски наредник Ђорђе Улман из Словеније;
– Непозната судбина.
14. Жандармеријски наредник Гојко Ајваз из Херцеговине;
-Непозната судбина.
15. Жандармеријски наредник Ђура Станковић, непознато;
– Погинуо у селу Струганик 6.децембра 1941. штитећи штаб Драже Михаиловића од Немаца.
16. Жандармеријски поднаредник Ђура Војиновић из Окучана у Славонији;
– Стрељан од Немаца по заробљавању 6.децембра 1941. у Струганику.
17. Жандармеријски поднаредник Благоје Ковач из Љубомира у Херцеговини;
– Погинуо 1946. у Босни.
18. Жандармеријски поднаредник Никола Кордић, непознато;
– Умро у емиграцији.
19. Жандармеријски поднаредник Лазар Вукмирица из Мокрог Поља код Книна;
– умро у емиграцији
20. Морнарички наредник Фрањо Сеничар из околине Сплита;
– Умро после рата у Америци као емигрант.
21. Пешадијски поднаредник Радован Ковачевић, непознато;
– Умро после рата у емиграцији.
22. Војник Бењамин Самоковлија, Јеврејин из Босне;
– Преживео рат и умро осамдесетих година у Смедереву.
23. Војник Милош Бабић из Јужне Србије
– Погинуо у борби против комуниста 1942. у Црној Гори.
24. Војник Лука Љумовић из Чачка;
– Погинуо у борби против комуниста 20. децембра 1941. на планини Јелици.
25. Војник Никола Вучковић из села Боровац код Зајечара
– Преживео рат и умро као земљорадник у родном селу 1970.
26. Наредник Никола Марковић из села Бозољин код Блажева. Преминуо у Брусу око 2010.
Политичка тела равногорске организације у Београду
Др Младен Жујовић, академик Драгиша Васић и др Стеван Мољевић
Пише: Бане Јевтић
(из књиге ,,Србија 1942“, која ускоро излази из штампе)
Један део београдских политичара и јавних радника није прихватио сарадњу са комесарском владом Милана Аћимовића и ,,Владом националног спаса“ Милана Недића, одбивши да учествује у раду квинслишког државног апарата. То наравно није значило да је престао сваки њихов политички рад. Чим се кроз Београд проширила вест да је на Равној Гори окупљена група непредатих официра и војника који су имали намеру да наставе борбу за ослобођење земље дошло је до првих окупљања политичара и стварања првих илегалних политичких тела.
Дража Михаиловић је у лето 1941. преко генералштабног мајора Радомира Ђурића, тада команданта Београда, наредио да се у престоници формира један политички Одбор састављен од представника странака, политичких, културних и омладинскох организација који би деловао као јединствен саветодавни политички орган. За организацију овог Одбора одређен је Дражин лични пријатељ Лазар Тркља, секретар Земљорадничке странке (1)
У овај Одбор су ушли представници следећих странака и организација: за Радикалну странку адвокат Видан Благојевић, за Демократску странку адвокат Миодраг Живановић, за Земљорадничку Јово Поповић, за Учитељско удружење и Савет патриотског друштва учитељ Димник, за Омладински фронт за одбрану Отаџбине правник Милија Јанићијевић, за удружење Београдске трговачке омладине и питомце ,,Привредника“ чиновник Миливоје Илић и за Савез Сокола Владимир Белајчић. Овај одбор, претеча Централног Националног Комитета, није дуго постојао. Ујесен 1941. ухапшен је Миодраг Живановић, а нешто касније и Јова Поповић. Због честих хапшења и провала неки чланови су се притајили, a неки напустили престоницу и пошли у шуму, као мајор Радомир Ђурић и професор Лазар Тркља.
Већ ујесен 1941. формиран је Београдски nационални комитет, чланови су били: др.Милош Секулић (2) др Војислав Вујанац (3) професор др Драгослав Страњаковић (4) др Младен Жујовић, др Војин Андрић, професор др Војислав Грујић (5) и инжењер Боривоје Раденковић (6)
Током 1942. формиран је нови Одбор са знатно умањеним чланством. Адвокат Војислав Вујанац је постављен за председника, а чланови су били инжењер Боривоје Раденковић и публициста Властимир Петковић. Везу са Врховном командом обављао је инжењер Живојин Величковић.
Дража Михаиловић је на суђењу 1946. изјавио да је састав Одбора у Београду био нешто другачији. По тој изјави већ је тада председник Одбора био др Драгиша Васић (7), а први до председника био је др Војислав Вујанац, док су чланови били Власта Петковић, политичар Никола Стојановић (8), др Петар Слијепчевић и др Драгослав Страњаковић. Академик Драгиша Васић је од јесени 1941. стално боравио у Врховној команди као политички саветник, а Одбор је у граду водио његов заменик др Војислав Вујанац.
У току 1942. Одбор је преименован у Централни Национални Комитет и тада је дошло до значајнијих попуна у чланству. Сем поменутих, старих чланова Одбора састав ЦНК је појачан новим члановима, то су: адвокат Обрад Мастиловић (9), новинар Миодраг Инђић (10) , професор др Роберт Напарта (11), професор др Михајло Илић (12), адвокат Гојко Терзић, задругар Саво Делић (13) , народни посланик Воја Лазић ,,Креја“ (14) и задругар Војислав Ђорђевић. Нешто касније у чланство комитета ушли су Драган Бојовић и адвокат др Стеван Мољевић (15).
Комитет је у Београду остварио везу са многим политичким и јавним радницима, професорима, адвокатима и индустијалцима. Неколико професора Београдског универзитета су тесно сарађивали са комитетом, а међу њима били су: Бранко Димитријевић, Витомир Јакшић, Милан Нешић, Ристо Јовановић, Мехмед Беговић и др.
Честим гестаповским провалама и хапшењима рад Националног Комитета је скоро заустављен и њихов опстанак доведен је у питање. Све политичке активности преостали чланови комитета су обављали у дубокој илегали и главни политички рад пренесен је на слободну територију. Тек одласком на терен Централни Национални Комитет је стекао услове за нормалан и несметан политички рад. Даљи рад овог врховног политичког тела више није био везан за Београд као раније.У послове Централног Националног Комитета били су директно упућени потпуковник Драгослав Павловић, као делегат Врховне команде и командант Србије генерал Мирослав Трифуновић. Главни руководилац ЦНК у Београду и даље је остао др.Војислав Вујанац све до хапшења од стране Гестапоа. Овај ЦНК је расформиран и створен нови одлуком Светосавског конгреса, а последња и потпуна реорганизација ЦНК извршена је у јуну 1944. на састанку у селу Субјел код Пожеге. Тада је ЦНК подељен на одборе, извршни на челу са др.Стеваном Мољевићем и на још четири која су била задужена за различите области политичког деловања. Стари ЦНК је био једино и извршно политичко тело равногорске организације, али по Дражином наређењу није имао партијско страначки карактер него искључиво и само национални. Сва страначка деловања у ЦНК била су забрањена до свршетка рата.
У међувремену формирани су обласни национални комитети у свим крајевима државе па тако и у Београду. Почетком 1944. београдски Обласни комитет је имао седеће чланове: Никола Трифуновић, апотекар Драгољуб Лазић, књижар Јеремија Челебџић, кројач Радојица Ранковић, адвокат Василије Станковић, социјални радник Богдан Крекић, индустријалац Драгољуб Јоксимовић, трговац Радован Благојевић, инжењер Добрица Бојовић (син војводе Бојовића) и адвокат Михајло Стефановић. У мају 1944. Одбор је применован у секцију Централног Националног Комитета за Београд, Земун и Панчево, а на чело ове организације постављен је инжењер Добрица Бојовић.
Како је ујесен 1944. крај рата био све извеснији и увелико се очекивао брзи долазак совјетских трупа у Србију београдска секција је покренула читав низ политичких активности. Тако је септембра 1944. дошло до састанка групе политичара ради повезивања са Русима. Том састанку присуствовали су: министри Лазар Марковић и Коста Кумануди, Недићев саветник индустријалац Илија Михаиловић, адвокат Славко Дуканац, начелник Министарства трговине Драгољуб Михаиловић, социјални радник Богдан Крекић и Милорад Белић, а од представника секције ЦНК били су присутни адвокати Александар Павловић, Михаило Стефановић и индустријалац Драгољуб Јоксимовић. Помиње се да је састанку присуствовао и један свештеник као представник СПЦ и две жене у име Кола српских сестара. На састанку је договорено да се формира једна делегација која би остварила контакт са руским трупама, изнела своје политичке ставове и ставила београдску некомпромитовану политичку елиту на расположење приликом образовања привремених органа цивилне власти у ослобођеном граду. Био је ово последњи покушај политичког деловања равногорске организације у окупираном Београду.
———————
- Тркља Тодора Лазар, професор теологије, рођен 27. јула 1907. у селу Подосој код Билеће. Предратни секретар Земљорадничке странке. Дражин лични саветник за источну Босну и Херцеговину. Председник Националног Комитета за Херцеговину. Носио шифровани број 505. Делегат на Светосавском конгресу за билећки срез, али није познато дали је због невремена стигао на време. Погинуо 1945. у покушају преласка бугарске границе
- Секулић Михајла др Милош, лекар, рођен 9.фебруара 1900. у Ваљеву. Предратни истакнути функционер Земљорадничке странке. Члан Београдског Националног Комитета 1941. Успео да изађе из окупиране земље крајем 1941. и да однесе извештај о илегалном политичком раду избегличкој Влади у Лондону. Том приликом однео је и Меморандум Српске Православне Цркве. Наставио рад као стручни сарадник при Министарству здравља у Лондону. После рата остао у емиграцији.
- Вујанац Милорада др Војислав, адвокат, рођен 30.јануара 1896. у селу Рудна Глава код Мајданпека. Живео пре рата у Београду. Предратни високи функционер Републиканске странке. Члан Српског Културног Клуба. Координатор политичких активности у Београду. Ухапшен 4. септембра 1941. од Гестапоа и одведен на Бањицу (логорски број 1203) Пуштен из затвора 19. новембра 1941. Председник Централног Националног Комитета 1942. Делегат на Светосавском конгресу. Поново ухапшен 7. марта 1944. од Гестапоа и одведен на Бањицу (логорски број 20151) Стрељан на Бањици 21. јуна 1944.
- Страњаковић Миладина др. Драгослав ,,Џигра“, професор, рођен 31. маја 1901. у Ужицу. Живео у Београду. Члан Омладинске секције Српског Културног Клуба. Члан Београдског Националног Комитета 1941. а касније Централног Националног Комитета. Припадник омладинског штаба ЈУРАО 501. Ухапшен фебруара 1944. од Гестапоа и одведен на Бањицу (логорски број 19566) Пуштен из затвора 4.марта 1944. После рата осуђен на робију. После одлежане робије предавао на Теолошком факултету у Београду. Живео у Београду и Француској.
- Грујић Ј. др. Војислав Воја, професор, резервни мајор. Пре рата био професор у Јагодини. Члан Београдског Националног Комитета 1941. Шеф обавештајне и пропагандне службе у Варваринском корпусу.Стрељана на крају рата од партизана.
- Раденковић Милутина Боривоје, инжењер, резервни пешадијски потпоручник, рођен 1.јуна 1887. у Књажевцу. Истакнути функционер Републиканске странке. Члан Цивилног штаба Команде Београда и Београдског Националног Комитета 1941. Члан Централног Националног Комитета. Носио конспиративно име Мицко и чика Мића. Делегат на Светосавском конгресу. Преживео рат.
- Васић Вићентија др. Драгиша, академик, књижевник и адвокат, резервни пешадијски потпуковник, рођен 2. септембра 1885. у селу Трепча код Горњег Милановца. Потпредседник Српског Културног Клуба. Председник Одбора у Београду 1941. Политички саветник Врховне команде. Члан Централног Националног Комитета. Члан централног Одбора Светосавског конгреса. Носио неколико шифрованих имена (Ђулио, Сим-Сим и Мис-Мис) Убијен 1945. од усташа у Јасеновцу. По другим изворима убијен јуна 1945. од партизана код Бањалуке.
- Стојановић Никола, политичар, рођен 1880. у Мостару. Предратни високи функционер Земљорадничке странке. Члан Српског Културног Клуба. Политички саветник у београдској равногорској организацији. Уредник равногорског омладинског листа. Члан Извршног одбора ЦНК, ,,Свифт“, Ухапшен од Гестапоа и инетрниран у Француску. По ослобођењу вратио се у земљу и осуђиван од комуниста. Живео у Београду. Умро 1964.
- Мастиловић Благоја Обрад, београдски адвокат, рођен 14. јула 1894. у селу Гора код Гацка, Члан Националног Комитета у Београду. Ухапшен септембра 1943. од Гестапоа и одведен на Бањицу (логорски број 16468)Стрељан 29.септембра 1943. у Јајинцима.
- Инђић Владимира Миодраг, новинар, рођен 23. априла 1907. у селу Стублине, посавски срез. Предртани члан управног одбора пиваре ,,Вајферт,, у Београду. Обавештајац Команде Београд. Члан београдског Националног Комитета. Носио шифровано име ,,др. Краус“. Ухапшен од Гестапоа и одведен на Бањицу (логорски број 19542) Стрељан 11. априла 1944.
- Напарта др. Роберт, професор на београдском Правном факултету.Члан Националног Комиитета у Београду. Ухапшен од Гестапоа и стрељан 11. априла 1944.
- Илић Спасоја др Михајло, професор на Београском универзитету.рођен 24.септембра 1888. у Београду. Водио политичку групу окупљену око листа ,,Напред,, Од првих дана активан у равногорском покрету. Члан београдског Националног Комитета. Ухапшен новембра 1941. од Гестапоа и одведен на Бањицу (логорски број 1263) Стрељан 20. марта 1944.
- Делић Лазе Саво, управник београдског водовода. Рођен 1884. у Љубињу. Функционер Земљорадничке странке. Члан Националног Комитета у Београду. Ухапшен од Гестапоа 9.октобра 1942. и одведен на Бањицу (логорски број 7698) Стрељан у Јајинцима.
- Лазић Воја ,,Креја“ народни посланик, Предратни функционер Земљорадничке странке. Члан Националног Комитета у Београду. Ухапшен од Гестапоа и стрељан 2. априла 1943. у Јајинцима.
- Мољевић Јована др Стеван, адвокат, рођен 6. јануара 1888. у Рудом. Предратни лидер Самосталне Демократске странке. Члан Српског Културног Клуба. Политички саветник у Врховној команди и оснивач равногорског покрета у Бањалуци.Члан Националног Комитета у Београду 1942. Члан Централног Националног Комитета и Централног Одбора Светосавског конгреса. Носио шифрована имена др.Хинко, Марко и Маркуш. После рата осуђен на дугогодишњу робију и умро у затвору 15. новембра 1959.
Женске равногорске организације
Равногорска Културна група из Ивањице, на приредби у Приличком кисељаку 25. јуна 1944. године. У средини, у народној ношњи и са шајкачом, поручник Тихомир Луковић са будућом супругом (лево од њега; 2000. године обоје су живели у Чачку). Први с лева доле је Тихомиров брат Мишко, секретар команде Среза моравичког (робијао после рата, умро у Ивањици 1998)
Већ крајем 1941. године у Крагујевцу и околним селима жене, сестре, ћерке и мајке стрељаних у Шумарицама основале су организацију Црне шамије. Главне организаторке биле су Рада Божић из Бадњевца, ћерка стрељаног проте Андре Божића, и сестре Вера и Рада Сарамандић. Веза са четничким покретом био је поручник Новица Лукић из оближњег села Шљивовац. Чланице Црних шамија прикупљале су и тајно односиле четницима лекове и санитетски материјал, обављале су курирску службу, преносиле оружје, итд. “У њиховој организацији су младе сељанке свакодневно долазиле из села у варош, са корпама намирница на пијац, али најчешће са информацијама из шумских штабова, а враћале се у село са завојима и лековима, са средствима за одржавање хигијене“. (Иначе, Немци и љотићевци су забрањивали истицање црних барјака и ношење црних марама – шамија; омладину, силом увршћену у Радну службу, приморавали су да пева док се враћала са разних послова.)47
Мајор Павле Ђуришић, командант Лимско-санџачких четничких одреда, наредио је 17. децембра 1942. да се у четнички покрет уврсти предратно Друштво “Црвени крст“, претежно састављено од жена. Превасходни задатак огледао се у сакупљању помоћи “искључиво националним лицима“, било у ратном заробљеништву или на терену, која се налазе “у тешком материјалном стању“. Председница Друштва Дивна Вековић сарађивала је са шефом санитета Лимско-санџачких одреда, др Зарубицом.48
На територији Динарске четничке области 8. јула 1942. године основана је организација под називом Женска четничка акција. Како је приликом оснивања рекао војвода Ђујић, четницима-борцима потребна је “и женска помоћ у њиховој борби за ослобођење“. Конкретно, Ђујић је говорио о помоћи “у неговању рањених и спремању и шивењу одјеће за четнике“. Тако су основане две секције: секција болничарки (одмах се јавило 25 жена и девојака) и секција за шивење. Председница Женске четничке акције била је Вукосава Боглић, а секретарица Милка Синобад.
На територији Кладањске бригаде Зеничког корпуса почетком јануара 1943. године основано је Друштво Косовка девојка, са задатком да “држи предавања у духу Равногорског покрета“.
Планско организовање жена на читавој територији уследило је после Дражине наредбе од 18. августа 1943, која гласи:
Где год имате могућности у свима варошима образујте секције Југословенских жена у Отаџбини, са циљем пропаганде Равногорског покрета. Кад будете образовали даћемо даље инструкције. Ове секције припадају Равногорском покрету. Где год можете образујте ове секције по селима.
Детаљна упутства послата су крајем 1943, када нова организација добија име Југословенска организација равногорки (ЈУОРА). Дражина идеја била је да се активирају сва постојећа (предратна) женска друштва, “која имају, било по својој сврси, било по своме саставу, национално обележје или теже да послуже општој националној ствари у овим тешким временима“. Поред ових друштава, задатак ЈУОРА био је да окупи “и сав женски свет који национално мисли и осећа“. Како је највише женских друштава било у Београду, Дража у наставку пише:
Земљу и народ ваља да поведе Београд, као и увек, и то онај бољи, онај национални, онај честити и патриотски Београд, онај што ју је повео 1912. године за ослобођење колевке Српства – Јужне Србије и освећење Косова, онај што ју је повео 1914. године за ослобођење Босне и Херцеговине, Војводине, Срема, Лике, Кордуна и Далмације…
Београдска женска удружења добила су задатак да одаберу погодна лица, “преко којих ће ступити у везу са друштвима и организацијама у целој земљи“. Као задаци равногорки наведени су “подизање националне свести, васпитавање деце, побољшање социјалног положаја и подизање друштвене правде, сестринска помоћ и држање пред непријатељем“. Свако женско друштво је уз стари назив добило бројчану шифру. Ових друштава је иначе у оно доба било веома много: Коло српских сестара (број 101), Српска мајка (201), Кнегиња Зорка (301), Кнегиња Љубица (401), Женска секција “Фидака“ (501), Академски образоване жене (601), Мајка Јевросима (701), Жене лекари (801), Жене професори (901), Жене учитељице (1001), Жене телефонисткиње и поштарке (151) и Жене Црвеног крста (251).
Секције ЈУОРА основане су у многим местима. Чланице су се углавном бавиле пропагандним активностима, као и сакупљањем новца, одеће, обуће и санитетског материјала за покрет.
Оснивање нове организације, под именом Женска равногорска организација санитета (ЖРОС), Дража наређује 18. јануара 1944. године. Овде је санитетска служба стављена испред пропаганде, али су као задаци ипак наведени и “подизање културе и националне свести у народу“. Док је ЈУОРА припадала Равногорском покрету, ЖРОС се налазио у оквиру војне организације, тј. под командом Врховне команде и месних команди корпуса и бригада. За женску омладину држани су санитетски курсеви и потом је окупљана у санитетске јединице. Женске санитетске јединице припајане су позадинским болницама, док су са борбеним јединицама ишли лекари и болничари мушкарци.
Примера ради, шеф санитета Рудничког корпуса др Вељко Бујан у извештају о стању санитета и раду ЖРОС-а, наводи:
Сем лекара сарађују два санитетска помоћника и једна екипа од 20 болничара и девет екипа сестара самарићанки у укупном броју 86 свршених ученица самарићанских курсева. Пре два месеца почео је рад на организовању самарићанских курсева, иницијативом и под личним вођством шефа санитета Рудничког корпуса и то најпре у месту Белановица, где су одржана четири курса и тако створене четири екипе од по осам чланица.
А о раду ЖРОС-а у Делиградском корпусу, командант ове јединице мајор Властимир Весић извештавао је Дражу 10. маја 1944. године:
Женске равногорске секције развијају се сјајно! Поред болничарских курсева и курса за израду застава, значки, амблема, развија (се) сад пропагандни курс, који ће за недељу дана издати свој први штампани лист жена у нашој организацији. Са правом могу да кажем да је ЖРОС стала сјајно и чврсто на своје ноге.
Равногорке су такође организовано плеле рукавице, џемпере, вунене чарапе, итд, а имале су успеха и у обавештајној и контраобавештајној служби. Занимљив је пример илегалног 4. београдског корпуса, у чијем ЖРОС-у се налазила и једна Немица, Грета Финци, која је два пута донела обавештајне податке о кретању немачких моторизованих трупа и плановима одбране Београда.
У местима где се налазио окупатор организација је била тајна, а задаци слични као за Југословенску организацију равногорки. У једној наредби за равногорке-илегалке поред осталог се каже: “Сваки сусрет и сваки скуп (жур, школски састанак, и др) искористити и опрезно истицати националну свест и задатак ЖРОС. Тако придобијати тајно женску омладину и уводити у организацију“.
Као једна од главних организаторки жена помиње се професорка Анђа Лалатовић, супруга потпуковника Мирка Лалатовића, која је током окупације живела у Банату, као и Јелена Ђорић, удовица капетана Душана Ђорића. Дража је 15. јула 1944. наредио Јелени Ђорић да “организује једну групу школованих девојака са села“ и да са њима одржи низ зборова ради проширења и побољшања организације. (Јелена Ђорић, девојачко Калабић, рођена је у Њујорку, а преминула је у Аустралији, у дубокој старости, као чувена монахиња.) Позната по надахнутим и емотивним говорима била је Рада Божић, иначе талентована песникиња, коју је народ прозвао – Златоуста.
Током рата, под немачком окупацијом, као и непосредно после рата, под комунистима, затвори су били препуни пркосних равногорки. Само у Забели код Пожаревца комунисти су држали близу 3.000 равногорки. Једна од њих, Милка Баковић Радосављевић, у својим мемоарима опширно је описала затворске патње. Овде, у Забели, комунисти су убили Љубинку Јанковић, равногорку из Врњачке Бање. Рада Божић је успела да побегне и дуго се скривала, али је поново ухваћена и убијена на непознатом месту. Даницу Ивковић, ћерку доктора Ивковића из Алексинца, свршену матуранткињу гимназије, комунисти су стрељали на Бубњу код Ниша. Била је председница ЖРОС-а Делиградског корпуса.
47 С. Ћировић, Гружа у четницима, 166-168.
48 Овај и наредни цитати у овом поглављу: П. Милошевић, Равногорска омладина у покрету ђенерала Михаиловића 1941-1945, 107-118.
М. Самарџић, Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета, 4. том, Крагујевац, 2008, стране 42-46.
Како су комунисти, у сарадњи са Албанцима, 1942. убили преко 500 Срба у Метохији
Једна од ретких фотографија официра Првог косовског корпуса. С лева на десно: капетан Војислав Драговић, командант Грачаничке бригаде и заменик команданта 1. косовског корпуса, мајор Блажо Брајовић, командант 1. косовског корпуса, и Крсто Ђуровић, командир чете у Грачаничкој бригади. Драговић и Ђуровић су рођени у с. Ћурилац код Даниловграда, живели су у с. Дрваре код Вучитрна. Клечи: поручник Бајић
Месни одбор Комунистичке партије Гњилане направио је списак од 500 до 1.000 Срба који су били њихови углавном потенцијални непријатељи. Списак је предат албанској фашистичкој милицији, са којом су комунисти били у контакту. Већина ових Срба је страдала
ПИШЕ: Бранислав ЈОВИЋ
Мој деда по оцу, Благоје Јовић (1911-1990, Коретиште код Гњилана), био је жандарм од 1937. до 1941. године. Био је заклети монархиста и следбеник идеја и борбе војске Драгољуба Михаиловића. Познавао је лично капетана Драгутина Лазића.
Један од првих сусрета мог деде и капетана Лазића био је септембара 1942. године, када је капетан Лазић као опуномоћени официр штаба генерала Драже Михаиловића организовао тајни састанак њему оданих Срба Новог Брда и Гњилана. Састанак је заказан и одржан испред воденице у месту Врлин поток, изнад села Станишор, на путу према манастиру Драганац. Састанку је присуствовао и официр са брадом већег чина из јединице мајора Жике Марковића.
По причи мог деде, било је 80-100 људи из следећих места: Страже (највише из Страже ), Станишор, Горње Кусце, Коретиште, Понеш, Паралово, Гњилане, Доња Будрига, Партеш, Пасјане, као и неки из планинских села из новобрдске околине. Сећам се да ми је деда рекао да је било предлога присутних Срба који су захтевали напад на Шиптаре из реваншизма због великих напада, убиства, силовања која су долазила од појединих Шиптара и њихове полиције, која је радила под заштитом фашистичке Италије све до њене капитулације 1943. године. Такве предлоге капетан Лазић није прихватио јер би уследила велика репресалија и одговор окупатора удруженог са Шиптарима.
Игњатије (Инко) Ђорђевић из Страже, из махале Петровци, похвалио се супрузи да ће бити председник општине у селу Брасаљцу када буде дошао краљ, тј када буду победили четници Д. Михаиловића. Ивкова супруга се похвалила и пренела женама у комшилуку и тако је информација о поменутом састанку Срба стигла и до доушника непријатеља. Наравно, уследила је рација и хапшење Срба који су били присутни на састанку. На срећу, Инко је одао само људе из села Страже, јер није знао имена људи из других села.
О поменутом састанку у Воденици Врлин поток, причао ми је и рођени ујак Благоје Станковић из села Страже, из махале Чука, тада дечак од 12 година, кога су на састанак повели стричеви Рада и Стојан. Касније, 1944. године, Инко је убијен са Милорадом Трајковићем из Понеша у заседи од Шиптара, на путу ка Приштини, у близини места Трбушце и рудника Кишница.
Други сусрет (по важности и значају) био је између мог деде Благоја и капетана Д. Лазића децембра 1943. године, у близини села Коретишта, на месту Вашљивац, где и данас постоји појилиште –чесма за стоку. Тог хладног и снежног дана деда је истерао стоку да је напоји. Како се Коретиште налази на путу Гњилане–Ново Брдо, негде око поднева из правца Гњилана тетурао се човек кога је деда радознало ишчекивао да му се приближи.
Незнанац је на глави имао белу кечу (капу). Када се приближио деди на неколико метара, поздравио га је са “Помози бог, Блажо“. Деди је свануло, јер је препознао прерушеног капетана Драгутина Лазића. У разговору, деда је поставио једно питање на које је капетан Лазић одговорио и разоткрио рад и сарадњу са окупатором и политику издајства Комунистичке партије у Гњилану.
Маја месеца 1943. окупатор је интернирао 500 до 1.000 Срба са простора Косовског поморавља (Косовска Каменица, Витина и Гњилане). Они су скоро сви изгубили животе.
У јавности је ширена информација да је окупатор дошао до списка Срба који су чланови-симпатизери покрета Д. Михаиловића у организацији капетана Д. Лазића. То је деди пало на памет, те је упитао Лазића: Како је окупатор дошао до тог списка, те је толико Срба отерано на принудни рад у Немачку? Капетан Лазић је одговорио: “Не, Блажо (тако су звали мога деду), није пронађен никакав мој списак. Њих је комунистичка партија отерала, она је направила списак Срба који не симпатишу партију и нису њени чланови. У сваком селу где је формирана КП њене ћелије су направиле списак и доставиле га секретару КП у Гњилану, Драгом Поповићу, а он га је проследио окупатору. Видиш, Блажо, да је мој списак пронађен била би и Планина (планинска села Новог Брда) интернирана. Из Планине нема ни једног Србина, само из оних села где постоје ћелије комунистичке партије.“
И заиста, тако је и било. Читајући књигу “Косовско поморавље у револуцији 1941-1945.“ професора Богомира Станковића, Гњиланца који је живео у Нишу, нашао сам списак села у којима је КП формирана 1942. Списак иде у прилог чињеници коју је капетан Лазић рекао мом деда Блажи. Покојни професор историје Станковић написао је још три књиге на тему Косовско поморавље у револуцији 1941-1945. Ту је и књига новијег датума, издата 2012. у Нишу: “Српски венац Косовског поморавља“. Ни у једној књизи Станковић није нашао за сходно да макар помене најмање 500 Срба Косовског поморавља који су интернирани вољом КП Гњилане. То је још један доказ који иде у прилог историјској истини коју је знао капетан Лазић давне 1942. године.
На жалост, нема историчара који би били способни да историју Другог светског рата напишу реално и објективно о Косовском Поморављу.
Данас Гњилане нема Срба (прецизније, тренутно има око 30). То је град који је до 1999. имао 20 посто, а после рата 1945 око 50 посто, можда и више, Срба. Једино су опстала српска села око Гњилана. На жалост, и она се осипају. Сваким даном нас је све мање јер младе генерације одлазе на запад трбухом за крухом, а понеко застане у централној Србији.
Из мог села Коретишта интернирано је 40-50 мештана по налогу партијске ћелије КП. Секретар ћелије, Чедомир Аксић, чланови Риста Јоцић и Драгутин Ковачевић, одговорни су за њихову смрт. Међу интерниранима био је и мој деда Благоје. Међутим, на интервенцију Турчина Фаруша Оклапија, члана КП у Гњилану, деда је ослобођен након неколико дана проведених у старој Гимназији у Гњилану, где су најпре били смештени интернирани Срби из околине Гњилана. Зграда гимназије је спаљена 1977. од стране шиптарских иредентиста.
Интернирани Срби у гимназији су провели 10-15 дана, одатле су спроведени у логор у Драчу, где су боравили 1-2 месеца а затим су укрцани у три брода правцем за Немачку. Енглеска авијација је бомбардовала бродове на Јадрану. Један брод је потонуо, други је наставио пут за Немачку неоштећен, трећи је био доста оштећен и на њему је било мртвих и рањених. Сутрадан, оштећени брод је привучен обали до Сплита, а неко помиње и Шибеник .
Преживели Младен Ђекић приповедао је голготу бомбардовања бродова на Јадрану. Говорио је да су из нашег села страдали на броду: Вељковић Живојин, Вељковић Димитрије и Васић Петруш, а из других села Васић Благоје Ђекић Младен, Ђекић Благоје, Цветковић Костадин, Младеновић Радивоје, Ковачевић Никола, Перић Станко, Николић Митар, Симић Александар, Стевић Тодор и др. Лично је учествовао са преживелим Србима у сахрани погинулих Срба Косовског поморавља.
Преживели Срби су са обале Јадрана транспортовани возом све до Бањице. Ту су преживели логораши дочекали “слободу“ од партизана 1944.год.
Интересантно је поменути како проф. Богомир Станковић у својим књигама не крије, напротив – истиче, да је окупаторски председник општине Гњилане, Шиптар Бериша Рифат, био поуздан сарадник и пријатељ КП Гњилане, у првом реду секретара КП Драгог Поповића. Долази се до закључка да је управо та сарадња произвела интернацију Срба у Косовском поморављу 1943. године. Посебно је трагична прича о страдању Срба у злогласној “Кауши“ у Гњилану. У тој згради је фунционисала Скупштина општине Гњилане све до 1999.
Трећи важнији сусрет мог деде Благоја са капетаном Лазићем догодио се 17. или 18. новембра 1944. Гњилане је “ослобођено“ од партизана 16. новембра 1944. У ослобођењу Космета је најпре испред партизана напредовала бугарска војска. Краљ Петар други је, као што је познато, под притиском Черчила прочитао проглас преко радио Лондона да се војска генерала Драгољуба Михаиловића стави под команду Броза. Тај позив капетан Лазић је прихватио и постављен је за команданта партизанске артиљеријске јединице. Он је у ослобођењу Бујановца од Немаца изузетно дао допринос својом способношћу и храброшћу. Такође је допринео и у ослобађању Гњилана, Урошевца, итд.
Тих новембарских дана партизани су мобилисали Срба. И мој деда је био мобилисан. На срећу, након неколико дана, на свој захтев, деда је ослобођен мобилизације као хранилац породице. Но свакако се срео са Лазићем, сада као партизаном. Деда је био изненађен чином преласка капетана Лазића у партизане и то добровољно. Цитирам дедине речи: “Драгутине, откуд ти овде, шта се дешава! Ћути, Блажо, мутна вода, морао сам да бих спасао главу. Дат ми је исти чин и да командујем артиљеријском јединицом, тако да сам се изузетно показао у ослобођењу Бујановца. На дедино упозорење – чувај се, Драгутине, немој им веровати, одговорио је: Не брини, Блажо, знам шта радим“.
И тако су се разишли. На жалост, та дедина опаска се обистинила, јер му је Влада Поповић, као политички комесар Треће косовске бригаде, изрежирао кривицу на основу које је био осуђен на смрт. Капетан Лазић је уложио жалбу на добијену пресуду. По жалби, капетан Лазић је био ослобођен смртне казне. Међутим, Влада Поповић, знајући за ослобађајућу пресуду, свесно је предухитрио њено ступање на снагу, па је капетан Лазић стрељан у близини Приштине 1945. године.
Jедан саборац капетана Лазића, звани Тонча, из Билинца код Гњилана, причао је после рата да су он и остали саборци капетана Лазића који су били у саставу формиране четничке јединице у комплету прешли у партизане.
Тако је капетан Лазић имао привилегију да су га у затвору обезбеђивали неки његови борци. Нудили су му бекство, дајући му коња да побегне из затвора. Но капетан Лазић је одбио ту понуду, говорећи да је невин и да не зна шта му се ставља на терет. Зато се надао да ће бити ослобођен.
Иначе, Влада Поповић је предратни правник, син Томе Поповића, народног посланика радикалне странке, једног од саучесника у атентату на браћу Радић из Хрватске, у скупштини Краљевине Југославије, који се одиграо 1928. После рата, Влада Поповић је живео у Београду. Био је професор на Правном факултету, судија Врховног суда Србије, а имао је и разне политичке функције.
“Српске новине“, гласило ОСЧ “Равна Гора“, број 712, Чикаго, октобар 2019.